Уздржање је исходиште плодности, процвата и почетка делатног живота.

Онај ко обуздава стомак, тај умањује страсти; онај који је савладан јелима, тај умножава наслађивања.

„Амалик је први међу многобошцима“, а стомакоугађање је прва међу страстима.

Дрво је твар којим се распаљује ватра, храна је твар која подстиче стомакоугађање.

Много дрва распаљује голему ватру, обиље јела храни жељу.

Несташица дрва гаси пламен, оскудица хране гаси жељу.

Онај који је уграбио магареће чељусти уништо је туђинске народе и лако је покидао окове на својим рукама.

Уништење чељусти рађа извор воде, а уништење стомакоугађања рађа делатно сагледавање.

Колац од шатора је неприметно уништио чељусти непријатеља, а логос уздржања је усмртио страст.

Жеља за храном је породила непослушност, а сладак укус је прогнао човека из раја.

Раскошна јела, с једне стране, наслађују грло; с друге стране, хране неуспављивог црва разузданости.

Гладан стомак је спреман да врши бдења у молитвама, док сит стомак подстиче неумерени сан.

Узимање сухе хране рађа трезвоумље, док живот у сочним јелима потапа ум у понор.

Молитва испосника је слична младом орлу који узлеће на висине, док се молитва пијанца строваљује под теретом презасићености.

Ум испосника је попут блиставе звезде на чистом небу, а ум пијанца је попут тамне звезде у ноћи без месеца.

Магла сакрива луче сунца, а претерано узимање јела помрачује ум.

Упрљано стакло не одражава јасну слику обличја које се огледа у њему, а ум који је отупљен презасићењем не прима познање Бога.

Необрађена земља рађа трње, а ум стомакоугодника рађа срамне помисли.

Као што је у блату немогуће пронаћи мирисе, тако је у стомакоугоднику немогуће пронаћи миомирис сагледавања.

Око стомакоугодника трага за гозбама, а око уздржљивца трага за сабрањима мудрих.

Душа стомакоугодника се радује поменима мученика, а душа уздржљивца подражава њихов начин живота.

Плашљиви војник дрхти од трубе која најављује битку, а прождрљивац дрхти од наговештаја уздржања.

Стомакоугодљиви монах бива роб властитог стомака и под његовим бичем му плаћа свакодневни данак.

Хитри путник ће брзо стићи до града, а уздржљив монах до стања мира.

Спори путник ће морати да се улогори у пустињи под небом, а стомакоугодљиви монах неће стићи у дом бестрашћа.

Дим тамјана заслађује ваздух, а молитва уздржљивог човека представља миомирис угодан Богу.

Ако се предаш жељи за јелима, ништа неће бити довољно да насити твоје сластољубље. Јер, жеља за храном је попут огња који свагда прождире и непрестано пламти.

Довољна мера испуњује посуду, док пун стомак никада не говори: „Доста“.

Уздигнуте песнице нагнале су Амалика у бекство, а уздизање подвнижничких делања потчињавају страсти плоти.

Угуши у себи сваки дах порочности и силом умртви удове плоти своје. Јер, као што те мртав непријатељ не може уплашити, тако ни умртвљено тело душу твоју не може узнемирити.

Мртво тело не осећа бол од ватре, нити уздржљивац осећа сладост умртвљене жеље.

Ако усмртиш Египћанина, сакриј га у песку, и немој гојити своје тело побеђеном страшћу; јер, као што скривена биљка расте на плодној земљи, тако страст изнова ниче у гојазном телу.

Угашена ватра се изнова распаљује ако јој се придодају дрва за огрев, а угашено задовољство се изнова распаљује у насићивању јелима.

Немој сажаљевати тело које је изнемогло и у жалости, нити га насићуј раскошним јелима, јер ако ојача, побуниће се против тебе и ратоваће с тобом, све док не пороби душу твоју и не преда те као роба страсти блуда.

Покорни коњ, мршавог тела, неће никада збацити јахача, јер спутани коњ попушта жвале и бива укроћен руком онога који држи узде; исто тако, тело се потчињава гладовањем и бдењем, те не ђипа када помисао наскаче на њега, нити фркће кад је покренуто острашћеним поривом.

Уздржање рађа целомудреност, а стомакоугађање је мајка распусности.

Уље храни пламен светиљке, а сусрети с женама распаљују огањ задовољства.

Ударци таласа љуљају ненатоварени брод у олуји, а помисао блуда заноси неуздржљиви ум.

Онај који ратује с духом блуда не може имати ситост за свог саборца, јер ситост ће га оставити, и прећи ће на страну његових непријатеља, и до краја ће се борити раме уз раме с његовим противницима.

Љубитељ тиховања свагда остаје изван домета непријатељских стрела, док онај који се меша с гомилом непрестано прима ударце.

Гледати жену значи бити погођен отровном стрелом која рањава душу и убризгава отров; и што дуже остаје, то изазива веће гнојење.

Онај ко се чува ових стрела не посећује многољудне панађуре, нити лута тамо-амо у данима прославе празника. Јер, боље је остати у своме дому и провести слободно време у молитвама, него постати саучесник у делу својих непријатеља и мислити да с побожношћу прослављаш празник.

Бежи од сусрета с женама ако хоћеш да будеш целомудрен и немој им никада допустити смелост у обраћању. Јер, оне ће у почетку имати или ће се претварати да имају побожности, док ће касније дрско и бестидно чинити свашта. При првом сусрету, оне држе спуштене очи, говоре кротко, састрадално плачу, облаче се скромно, горко наричу, распитују се о чедности и слушају усрдно. При другом сусрету примећујеш да је мало подигла очи. При трећем сусрету, оне непосредно и бесрамно гледају у тебе, ти се смешкаш, а оне се од срца смеју. Након тога се украшавају, и отворено показују пред тобом, и њихов поглед одише обећањем испуњења њихове страсти, и подижу своје обрве, и трепћу својим окицама, и огољују своје вратове, и читавим својим телом маме, и изговарају речи које подстичу страст, и користе глас који је очаравајућ за слушање, и опседају душу свим могућим стварима. Ово су удице постављене да те улове у смрти и лукаве замке које те вуку у уништење. Дакле, не допусти им да те заведу својим слатким речима, јер у овим женама је сакривен порочни отров звери.

Ако си још увек млад боље је да приђеш разјареној ватри него младој жени. Јер, када се приближиш ватри и осетиш бол, сместа ћеш се повући; но, ако се разнежиш због женских речи, нећеш се лако удаљити.

Биљка цвета у близини воде, а страст распусности цвета у сусретима с женама.

Онај који насићује свој стомак и објављује да је целомудрен наличи човеку који говори да ће сухом трском угасити ватру. Као што је немогуће сухом трском обуздати ватрену стихију, тако је немогуће распусношћу умирити разуздану похоту.

Стуб се подиже на темељу, страст блуда почива на ситости.

Брод захваћен олујом хита према пристаништу, а целомудрена душа жуди за осамљеношћу. Брод узмиче од морксих таласа који прете опасношћу, а целомудрена душа од женских обличја која рађају пропаст.

Лепо украрешно обличје потапа горе од таласа. Јер, из жеље за животом могуће је испливати из мора, док преварно обличје жене убеђује човека да презре и сам живот свој.

Пустињско жбуње бежи од пламена ватре и не бива сажежено, а целомудрен човек бежи од жене и не бива сажежен страшћу распусности. Јер, као што пуко сећање на ватру не може спалити мишљење, тако ни страст нема снаге у одуству предмета.

Ако у борби покажеш милост према своме противнику, он ће постати твој непријатељ. Ако поштедиш страст, она ће се побунити против тебе.

Поглед на жену подстиче распусног човека на уживање, док целомудреног подстиче на слављење Бога.

Чак и ако страст остане мирна током сусрета с женама, немој јој веровати када ти објављује бестрашће. Јер, пас маше репом кад се налази међу гомилом, а кад изађе из ње показује властиту злобност.

Када сећање на жену постане бестрасно, тада сматрај да си доспео до граница целомудрености. И кад те њен лик подстиче да размишљаш о њему и у стању си да њене удове упоредиш с чулима властите душе, тада сматрај да си стекао навику врлине. Ипак, немој проводити много времена бавећи се оваквим помислима, нити у свом унутрашњем свету води дуге разговоре с обличјем жене, јер ова страст воли да испровоцира назадовање и опасност од ње је близу. Као што умерено топљење прочишћује сребро, док га предугачко држање у ватри сагорева и лако уништава, тако и дуготрајно маштање о жени уништава навику целомудрености.

Не препуштај се дуготрајном маштању о женском лицу, нити предуго разговарај с њим, иначе ћеш распалити огањ ужитка у свом унутрашњем свету и спалити гумно душе своје; јер, као што искра која дуго почива на слами изазива ватру, тако и дуготрајно сећање на жену распаљује жељу.

Среброљубље је корен свих порока и оно храни све остале страсти као порочне гране. Ако одсечеш једну грану, среброљубље одмах пушта другу и не допушта да увене оно што је од њега процветало.

Онај који жели да одсече страсти требало би да ишчупа њихов корен. Наиме, све док среброрубље остаје, нема користи од обрезивања грана, јер кад год се одсеку, оне ће сместа поново изникнути.

Грамзиви монах је попут тешко натовареног брода који лако тоне у морској олуји. Јер, као што таласи потапају чамац који је бушан са свих страна, тако грамзив човек бива преплављен својим бригама.

Неграмзиви монах је добро припремљени путник који налази склониште на сваком месту.

Неграмзиви монах је попут орла који лети на висинама и силази на храну када се јави природна потреба.

Овакав монах је изнад сваког искушења и подсмева се свему постојећем. Уздижући се изнад свега, он се удаљава од земаљских ствари и општи с небеским стварностима, јер има лака крила и није обремењен бригама. И ако наиђе невоља, он без туге напушта своје место. Смрт се приближава и он весело одлази, јер своју душу није везао никаквим земаљским оковима.

С друге стране, грамзиви монах је везао себе оковима властитих брига попут пса који је везан ланцима. И када је присиљен да се удаљи са свог места, он носи сећање на своја имања као тешко и бескорисно бреме. Осим тога, силно га пробада туга, и веома се мучи у својим помислима, и обузима га голема жалост, јер напустио је своје имање. Чак и када се смрт приближи, он бива очајан што оставља за собом садашња добра и предаје душу своју, јер не може да одвоји свој поглед од тварних ствари. И вуку га тамо-амо као одблеглог роба, који се раздваја од тела, али се не може одвојити од свог имања. Јер, страст грамзивости је силнија од оних који га вуку ка смрти.

Море се никада не може прелити иако се у њега уливају многе реке, жеља среброљубивог човека се никада не може наситити иако стиче многа богатства. Јер, он удвостручује своје богатство и жели опет да га удвостручи, те не престаје да га удвостручује све док смрт не окочна његов бескрајни труд.

Благоразумни монах ће се побринути за потребе свог тела, те ће празан стомак наситити хлебом и водом; он неће ласкати богаташу ради насладе свог стомака, нити ће свој слободни ум потчинити многим господарима. Јер, његове руке су довољне да послуже његовом телу и задовоље природну потребу у свему.

Неграмзиви монах је попут непобедивог рвача и лаког тркача који брзо достиже „награду вишњег призвања“.

Многограмзиви монах се радује многим приходима, док се неграмзиви радује победничким венцима својих подвижничких достигнућа.

Среброљубиви монах напорно ради, док неграмзиви монах проводи слободно време у молитвама и читањима.

Среброљубиви монах пуни своје ризнице златом, док негразмиви монах „сабира себи ризницу на небу“.

„Проклет нека је онај који прави идола и поставља га на скривено место“. Исто важи и за онога који има у себи страст среброљубља. Јер, идолопоклоник се поклања бескорисног парчету обичног железа, док среброљубиви човек носи у свом унутрашњем свету маштарију богатства.

Гнев је страст која доводи до махнитости, те лако избезумљује чак и оне који имају познање; гнев душу чини дивљачком и подстиче је да се удаљује од сваког сусретања с људима.

Жесток ветар не може померити кулу, раздражљивост не може занети негневљиву душу.

Вода се узбуркава снагом ветрова, раздражљиви човек се узнемирава неблагоразумним помислима.

Гневни монах је попут дивљег вепра који шгргуће зубима када угледа људе.

Подизање магле згушњава ваздух, узбуркавање раздражљивости згушњава мисао гневног човека.

Плутајући облак помрачује сунце, помисао злопамћења помрачује ум.

Лав у кавезу непрестано звецка шаркама, раздражљиви монах у келији непрестано звецка помислима гнева.

Мирно море је пријатно за гледање, али нема ничег пријатнијег од стања мира. Јер, као што делфини зарањају у мирном мору, тако богодоличне помисли плутају у стању мира.

Дуготрпељиви монах је попут мирног извора који свима пружа благопријатно пиће, док је мисао гневног човека непрестано помућена и не пружа воде жедноме; чак и када је пружа, вода је мутна и бескорисна.

Очи гневног човека су надражене и крваве, те указују на пометеност срца. Лице дуготрпељивог човека је спокојно, с благим очима и спуштеног погледа.

Бог се опомиње кротког мужа, а негневљива душа постаје храм Светог Духа.

Христос приклања своју главу дуготрпељивом духу, а смирена мисао постаје обитавалиште Свете Тројице.

Лисице налазе уточиште у злопамтљивој души, а дивље звери праве јазбине у немирном срцу.

Частан муж избегава срамну крчму, а Бог избегава злопамтљиво срце.

Камен узбуркава воду у коју пада, а зла реч узнемирава људско срце.

Уклони помисли гнева из своје душе и не допусти да се раздражљивост насели у срцу твоме, те нећеш бити узнемирен у тренутку молитве. Јер, као што дим од запаљене сламе дражи очи, тако злопамћење смућује ум у тренутку молитве.

Помисли раздражљивог човека јесу пород аспидин, јер оне прождиру срце које их је породило.

Молитва раздражљивог човека представља гнусно приношење тамјана, а псалмопојање гневљивог човека је попут несношљиве буке.

Дар злопамтљивог човека је уцрвљења жртва и она се не може принети освештаном жртвенику.

Раздражљиви човек доживљава узнемирујуће ноћне море, а гневни човек сања нападе дивљих звери.

Дуготрпељив човек прима виђења о сусретима са светим анђелима, а незлопамтљиви човек се увежбава у разговорима о духовним стварима и по ноћи прима разјашњења тајни.

Ожалошћени монах не зна за духовни ужитак.

Туга је увенулост душе и састоји се од помисли гнева. Јер, гнев жуди за осветом, а неостварена освета рађа тугу.

Туга је лавља чељуст и спремно прождире онога који је ожалошћен.

Туга је црв у срцу и прождире мајку која га рађа.

Мајка се мучи приликом рођења детета, али се ослобађа бола када га роди. С друге стране, када је туга зачета, она изазива велику муку, те остаје чак и након порођајних болова и проузрокује незанемарљиво страдање.

Као што човек у великој грозници не осећа слаткоћу меда, тако и ожалошћени монах не познаје духовну радост.

Ожалошћени монах не може свој ум посветити сагледавању, нити може приносити чисту молитву, јер туга је препрека сваком добру.

Окови на ногама су препрека трчању, туга је препрека сагледавању.

Заробљеник варвара је окован ланцима, а заробљеник страсти је окован тугом.

Као што је оков безначајан ако нема ко да га причврсти, тако је и туга неучинковита ако нема присуства других страсти.

Страсти побеђују човека који је свезан тугом и он носи окове као доказ свог пораза. Јер, туга је последица незадовољене плотске жеље, а жеља је повезана са свим страстима.

Ко је победио жеље, савладао је страсти; а ко је победио страсти, надвладао је тугу.

Уздржљив човек не тугује због недостатка хране, нити се целомудрени човек жалости због мањка раскалашних ужитака. Исто тако, негневљиви човек се не жалости због неостварене освете; смиреноумни човек се не жалости због одсуства људског поштовања; несреброљубиви човек се не жалости због лишености; неграмзиви човек се не жалости због неуспеха. Наиме, овакви људи су се одвратили од наведених жеља. Јер, као што човека одевеног у оклоп не може озледити стрела, тако и бестрасног човека не може ранити туга.

Као што се војник брани штитом или као што је град заштићем својим бедемима, тако се и монах штити бестрашћем које је силније од свих штитова и зидина. Јер, испаљена стрела често пробија штитове и мноштво нападача проваљују кроз зидове. Но, туга не може савладати бестрашће.

Онај који је савладао страсти, тај је надвладао тугу, а онај који је савладан уживањима, тај неће избећи њеним оковима.

Онај који је непрестано тужан и прави се да је бестрасан, личи на болесног човека који се претвара да је здрав. Јер, као што болесника открива боја његове коже, тако острашћеног човека разобличава његова туга.

Онај који љуби овај свет биће веома жалостан, а онај који презре ствари које су у овом свету биће увек радостан.

Грамзиви човек ће бити силно ожалошћен када поднесе губитак, док ће онај који презире богатство бити ослобођен туге.

Славољубиви човек се жалости када подноси бешчашће, док ће га смиреноумни човек дочекати као старог пријатеља.

Пећ за топљење очишћује неочишћено сребро, а богоугодна туга очишћује срце укаљано гресима.

Непрекидно топљење умањује олово, а светска туга раслабљује мисао.

Тама умањује способност очију за гледање, а туга отупљује способност ума за сагледавање.

Сунчева светлост не допире у морске дубине, а светлост сагледавања не просветљује ожалошћено срце.

Излазак сунца причињава задовољство свим људима, али ожалошћена душа не може уживати чак ни у њему.

Онај који љуби Господа биће ослобођен туге, јер пуноћа љубави изгони сваку тугу.

Жутица одузима чуло укуса, туга отупуљује осећања душе.

Онај који презире задовољства овог света неће бити узнемирен помислима туге.

Чамотиња је малаксалост душе, а неприродна малаксалост душе не одолева искушењима на племенит начин. Јер, оно што је храна за здраво тело, то је искушење за племениту душу.

Северни ветар храни младо биље, а искушења јачају издржљивост душе.

Ветар носи безводни облак, а дух чамотиње заноси ум који нема подношења.

Пролећна роса умножава плодове на њиви, а духовна реч приводи душу узвишеном стању.

Дух чамотиње изгони монаха из његове келије, док ће онај који има подношења непрестано пребивати у тиховању.

Онај који је оболео од чамотиње жели да иде у посете болеснима, али заправо као свој циљ има напуштање келије.

Чамотни монах је оран да се прихвати служења другима, будући да у заповести о љубави према другима види једино властито задовољство.

Лагани поветарац савија нејаку биљку, а маштање о путовању заноси чамотну особу.

Силан ветар не може померити добро укорењено дрво, чамотиња не може оборити постојану душу.

Лутајући монах је као сува гранчица у пустињи: он неко време тихује у келији, а затим га чамотиња невољно заноси.

Биљка која се непрестано пресађује неће плода донети, лутајући монах неће плод врлине родити.

Болестан човек није задовољан једноличном храном, чамотни монах није задовољан једноличним радом.

Сластољубивом мушкарцу није довољна једна жена, чамотном монаху није довољна једна келија.

Чамотна особа непрестано гледа на врата и у свом унутрашњерм свету машта о доласку посетилаца. Врата зашкрипе и он одмах скаче, чује звук и нагиње се кроз прозор, те не одлази с њега док се не укочи од седења.

При читању какве књиге, онај кога је захватила чамотиња веома зева и лако тоне у сан; он трља очи и протеже руке; не гледајући више у књигу, зури у плафон и опет се враћа читању за неко време; листајући странице, радознало гледа на крај списа, броји пресавијене листове и израчунава број поглавља. Мало касније, он затвара књигу, ставља је под своју главу и тоне у сан, али не баш у дубок сан, јер тада глад буди његову душу и пред њега износи бригу о намирењу телесних потреба.

Чамотни монах је лењ за молитву и не може чак ни изговорити речи молитве. Јер, као што болесник не може носити тешко бреме, тако ни чамотна особа не може вршити Божије дело с марљивошћу. Први је лишен снаге тела, а други је распршио упорне напоре властите душе.

Лек за чамотињу је истрајност, те извршавање свих дела с пажњом и страхом Божијим.

Постави себи меру у сваком делању и не одустај док га не извршиш. Моли се с разумевањем и упорношћу, те ће дух чамотиње побећи од тебе.

Таштина је алогосна страст и лако се везује за свако дело врлине.

Винова лоза се заплиће око дрвета и када доспе до врха осушује његово корење; таштина прираста уз врлине и не повлачи се све док не искорени њихову силу.

Грозд који се спусти до земље брзо иструли, а врлина које се ослања на таштину брзо пропада.

Ташти монах је бесребрени радник, јер предузима напор, али не прима своју плату.

Пробушени мех не задржава оно што се у њега налива, а таштина уништава награде врлина.

Уздржање таштог човека је попут дима из пећнице: и једно, и друго се распршује у ваздуху.

Ветар замеће трагове човека, а таштина брише дела милосрђа.

Бачени камен не допире до неба, а молитва човекоугодинка се не узноси до Бога.

Таштина је подводна стена: ако удариш у њу, изгубићеш свој товар.

Разборити муж сакрива благо, а благоразумни монах прикрива напоре врлина.

Благоразумни монах подражава пчелу: он споља облеће око цвета, док изнутра прави саће.

Таштина ти предлаже да се молиш на тргу, али онај који се бори с таштином своју молитву приноси у клијети својој.

Безумни човек јавно показује своје богатство и побуђује многе да кују заверу против њега. Будући да ходиш путем на коме се налазе разбојници, мораш сакривати оно што си задобио, и чувати га док не стигнеш до града мира, и не будеш у могућност да безопасно користиш оно што ти припада.

Садашњи живот је као пут испуњен разбојницима, док је будући свет као добро уређени град.

Немој се преузносити таштином док се налазиш на путу, јер ово је безумно и лако провоцира људе да ти нанесу зло; ипак, ако успеш да уђеш у град, уживаћеш у свим добрим стварима без икакве опасности и нико неће моћи да украде дела твоја.

Врлина таштог човека је као оскрнављена жртва и не може се принети на жртвеник Божији.

Линија повучена у води сместа нестаје; исто бива и с делом врлине у таштој души.

По ноћи једи месо Пасхе и не објављуј пред људима своје тајно уздржање, нити га износи на светлост дана пред многим сведоцима, еда би ти „Отац који види тајно узвратио јавно“.

Рука која се сакрива у недрима и дело које се сакрива од погледа блистају јасније од светлости.

Чамотиња раслабљује затегнутост душе, а таштина оснажује ум који је отпао од Бога; она болесног чини здравим и старца чини снажнијим од младића, под условом да свој дела чини пред мноштвом сведока. Тада бдење, пост и молитва бивају лаки, јер похвала масе подстиче усрдне подвиге.

Немој продавати своје напоре за људску славу, нити давати будућу славу за ништавну похвалу. Јер, људска слава је прах и пепео, а њен углед се гаси на земљи, док слава врлине остаје у векове векова.

Гордост је чир душе испуњен гнојем; ако сазре, попуцаће и направиће гнусни неред.

Бљесак муње најављује удар грома, а таштина објављује присуство гордости.

Душа гордог човека се успиње на велике висине, а затим се одатле сурвава у понор.

Камен одломљен од планине хита у бездан, а човек који се одвојио од Бога срља у пропаст.

Онај ко се оделио од Бога страда од болести гордости, јер достизање пуноће врлина приписује властитој снази.

Као што онај који стаје на паукову мрежу сместа пропада, тако пада и онај који се узда у властите снаге.

Обиље плодова савија младе гране дрвета, а мноштво врлина смирава мисао човека.

Труло воће нема користи за земљорадника, врлина гордог човека Богу није потребна.

Мотка подупире младу грану оптерећену плодовима, а страх Божији подупире врлинску душу. Јер, као што тежина плода обара младу грану, тако гордост обара душу испуњену врлинама.

Немој своју душу предати гордости, па ћеш избећи појаву ужасних приказа, јер је Бог напустио душу гордог човека и он је постао играчка демона: ноћу замишља приближавање крда дивљих звери, а током дана се мучи помислима кукавичлука; током спавања непрестано искаче из кревета, а у будном стању му и сенка птице језу изазива; гордог човека плаши шуштање лишћа, а бука потока његову душу разлама. Тако човека који се супротставља Богу и одбија Његову помоћ на крају плаше чак и сасвим тричаве маштарије.

Гордост је збацила арханђела с неба и учинила да падне на земљу као муња. С друге стране, смиреноумље узводи човека на небеса и припрема га да заигра с анђелима.

О, смртниче, зашто се превазносиш, премда си блато и трулеж? Зашто се надимаш и узносиш изнад облака? Размотри природу своју, види да си земља и пепео, те да ћеш се брзо распасти у прах. Јер, сада се размећеш, али ускоро ћеш постати црв. Зашто подижеш врат који ће ускоро иструлети? Велики је човек коме помаже Бог; али, чим га напусти Бог, човек спознаје немоћ властите природе. Немаш ничег доброг што ниси од Бога примио. Зашто се онда хвалиш туђим добрима као да су твоја? Зашто се гордиш због благодати Божије као да она теби припада? Спознај Онога који ју је даривао и немој се надимати много! Створење си Божије, немој одбацити свога Творца! Примио си помоћ од Бога, немој одбацити свог Доброчинитеља! Вазнео си се на висину овог начина живота, али сам Бог те је руководио. Достигао си пуноћу врлине, али Бог је с тобом садејствовао. Исповеди Онога који те је узвисио како би постојано стајао на висинама! Смртник си, остани у границама властите природе! Препознај другог човека као свог сродника, јер делите истоветну људску суштину, и немој одбацивати сусрете с њим због таштог хвалисања! Јер, он је смирен, а ти се преузносиш; но, Створитељ вас је начинио обојицу. Немој презрети смиреног човека, јер он је постојанији од тебе! Наиме, он с обe ноге стоји чврсто на земљи и на пада лако у грех. С друге стране, када охоли човек падне, он задобија модрице.

Гордост је сломљена кочија и ко у њу ступа брзо напоље испада. Смиреноумни човек увек стоји чврсто и никада неће бити саплетен ногом гордости.

Горди монах је дрво без корена и неће поднети налет ветра.

Ненадмено мишљење је попут града утврђеног бедемима: онај који пребива у њему остаје неозлеђен.

Дување ветра подиже сламу, а напад умишљености преузноси гордог човека.

Попут мехура који нестаје након пуцања, тако ће ишчезнути спомен гордог човека.

Беседа смиреноумног човека јесте мелем за душу, док је беседа гордог човека испуњења хвалисањем.

Молитва смиреног човека умилостивљује Бога, док га прозба гордог човека разгневљује.

Драги камен блиста међу златним накитом, а човеково смиреноумље блиста међу многим врлинама.

Онај који прославља Пасху често једе бесквасне хлебовем, а врлинска душа се непрестано храни смирењем. Јер, као што квасни хлеб нараста чим се приближи ватри – док бесквасни хлеб задржава своје незнатно обличје – тако и врлина надима гордељивце, док смирене држи подаље од сујетне дрскости.

Ако бежиш од Лавана Сирина, бежи у тајности и не верује његовом обећању да ће те испратити. Јер, покушаће да те заустави истим оним стварима којима је обећао да ће те оптратити. Наиме, пружајући ти музичаре, фрулаше и добошаре као пратњу, он покушава да задржи твој одбегли ум тако што га омета звуцима музике и расипајући његову чврсту одлучност пријатним мелодијама.

Палица је симбол поучавања; онај који је држи прелази преко Јордана овог живота.

Штап у руци путника користи у свакој прилици; подучавање у делатном животу руководи човековим животом.

Одбачена палица постаје змија; поука која одступа од делатног живота постаје наслађивање задовољствима.

Нека те не устраши змија која пузи по земљи, нити страст ужитка који се неприметно увлачи међу земаљске бриге о тварним стварима. Јер, ако аспиду зграбиш за реп, онда ће изнова постати палица у руци твојој. Исто тако, ако надвладаш страст, она ће изнова постати поука.

У пустињи змија уједа и убија душу; у нашем унутрашем свету задовољство рањава и уништава ум с лакоћом.

Онај који гледа на бакарну змију избегава смрт; онај који гледа на награду целомудености живеће заувек.

Змија гризе коњско копито, а поука о целомудрености развејава страст.

Дуготрајна инфекција се лечи спаљивањем ткива, а навика таштине бешчашћем и тугом.

Скалпел и спаљивање ткива доносе велики бол, али заустављају ширење ране; с једне стране, бешчашће изазива бол код онога на коме се примењује; с друге стране, оно зауставља ужасне страсти као што су таштина и гордост.