Међу демонима који се противе делатном животу, први ступају у борбу они којима су поверени прохтеви за стомакоугађањем, они који нас подстичу на среброљубље и они који нас наговарају да тражимо људску славу. Сви остали демони долазе иза ових и преузимају делатеље који су рањени њима. Јер, немогуће је пасти у руке духа блуда, осим ако неко није подлегао стомакоугађању; и немогуће је онеспокојити раздражајни део душе, осим ако се неко не бори за храну, или богатство, или славу; и немогуће је побећи од демона туге, ако је човек лишен свих ових ствари и не може да их задобије; и немогуће је избећи гордост, првенац ђавола, ако човек није одагнао од себе среброљубље, корен свих зала, јер, према речима мудрог Соломона, „сиромаштво чини човека смиреним“. Укратко говорећи, нико не може бити савладан ниједним демоном, осим ако није рањен напред поменутим демонима који први ступају у борбу. Због тога је ђаво ове три помисли представио Спаситељу: најпре, подстицао га је да камење претвори у хлеб; затим му је обећао читав свет ако падне ничице пред њега и поклони му се; на крају, рекао је да ће, ако га послуша, бити прослављен, јер није доживео никакву озледу након пада.Међутим, наш Господ се показао јачим од ових искушења и заповедио је ђаволу да „иде од Њега“. И овим догађајем нас подучава да није могуће одагнати ђавола, осим ако не презремо ове три помисли.

Све демонске помисли убацују у душу умствене представе чувствених ствари. И пошто чувствене ствари оставе свој утисак на уму, он заузврат носи њихова обличја у себи; на крају, благодарећи самој ствари, ум препознаје демона који се приближава. На пример, ако се у мом унутрашњем свету појави лице особе која ми је нанела зла или ме обешчастила, то ће бити доказ приближавања помисли злопамћења. И опет, ако би се јавила помисао о богатству или слави, јасно је да ће на основу ствари бити препознат онај који нас онеспокојава. Слично је и са осталим помислима, јер управо ћеш на основу ствари открити демона који је присутан и убацујете ти помисли. Међутим, не кажем да сва сећања на ове ствари долазе од демона – јер, сам ум, покретан од стране човека, по природи изображава слике постојећих ствари – већ само она сећања која изазивају противприродну раздржаљивост и жељу. И управо због смућења раздражљиве и желатељене силе, ум чини прељубу и насиље у свом унутрашем свету, те не може да прими умствену представу Бога који му је наметнуо свој закон, уколико је истина да се ово исијавање показује управљачком делу душе само након одбацивања свих умствених представа чулних ствари у тренутку молитве.

Човек не може да удаљи од себе острашћена сећања, ако се не побрине за желатељни и раздражајни део властите душе, и то тако што ће желатељни део исцрпљивати постовима, бдењима и спавањем на земљи, док ће раздражајни део смиривати дуготрпљењем, незлопамћењем и милосрђем. Јер, из ове две страсти рађају се готово све демонске помисли које строваљују ум у „пропаст и погибао“. И немогуће је да неко победи ове страсти, ако сасвим не презре јела, богатства и славу, па чак и само своје тело због оних који често настоје да ударе по њему. Према томе, нужно је да у свему подражавамо оне који су у опасности на мору, те бацају товар у воду због силног дувања ветрова и подизања таласа. Ипак, овде би требало да будемо нарочито пажљиви, еда не бисмо бацали товар преко палубе само да би нас људи видели. Јер, пошто смо примили нашу плату у потпуности, уследиће још један бродолом, страшнији него предходни, када демон таштине задува супротним ветром. Због тога је Господ у Јеванђељима следећим речима подучио нашег кормилара, односно, наш ум: „Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде, иначе плате немате од Оца својега који је на небесима“; и опет каже: „И када се молите, не будите као лицемери; јер се радо моле стојећи у синагогама и на раскршћима, да се покажу људима; заиста вам кажем, примили су плату своју“; и опет говори: „А када постите, не будите намргођени као лицемери; јер помрачују своја лица да се покажу људима како посте; заиста вам кажем, примили су плату своју“. Овде би требало да размотримо како Лекар душа наших милосрђем исцељује раздражајни део душе, и како молитвом очишћује ум, и како постом умртвљује желатељни део душе. На овај начин се уобличава нови човек, пресаздан према икони свог Творца, у коме благодарећи светом бестрашћу „нема ни мушког, ни женског“, у коме благодарећи једној вери и љубави „нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, јер сте сви ви једно у Христу Исусу“.

Потребно је истражити како демони остављају утисак и обличје на наш управљачки део душе посредством маштарија које се јављају током сна. Чини се да се овакве ствари дешавају у уму или када он гледа кроз чуло вида, или слуша кроз чуло слуха, или кроз било које чуло, или, пак, наведене ствари произлазе из сећања које оставља своје утиске на управљачки део душе, али не кроз само тело, већ стављањем у покрет оних ствари које долазе у сећање посредством тела. Дакле, чини ми се да демони остављају утиске на управљачки део душе тако што покрећу сећање, јер човекова телесна чула бивају недејствена у сну. И опет је неопходно истражити на који начин покрећу сећање. Да ли можда посредством страсти? Несумњиво њиховим посредством, јер они који су очишћени и бестрасни више не доживљавају такве ствари. Ипак, присутно је и једноставно кретање сећања, које долази или од нас самих, или од светих сила, наиме сећање благодарећи којем сусрећемо светитеље у сну, те разговарамо и обедујемо с њима. Требало би, исто тако, запазити да слике које душа прима с телом, сећање покреће без тела; а ово је јасно из чињенице да наведено често доживљавамо у сну, односно, у време када тело мирује. Јер, као што је могуће сећати се воде, било да смо жедни, било да смо напојени, тако је могуће сећати се злата, било на среброљубиви, било на несреброљубини начин; а слично је и с другим стварима. Чињеница да ум отркива овакве или онакве разлике у маштаријама јесте показатељ лукавих смицалица демона. Истовремено, потребно је разумети да демони користе спољашње ствари како би породили маштарију, као што је звук таласа у случају морепловаца.

Када се креће противприродно, раздражајни део наше душе на сваки начин сарађује с демонима на остварењу њиховог циља и бива од највеће користи свакој њиховој лукавој смицалици. Према томе, како ноћу, тако и дању, сваки од демона се силно труди да узнемири наш раздражајни део; међутим, када опазе да се везује за кротост, они сместа изналазе праведне изговоре да раздражајни део душе одреше од кротости, еда би постао наглији и да би послужио њиховим свирепим помислима. Дакле, раздраженост не би требало узбуркавати, ни због праведних, ни због неправедних разлога, нити би требало стављати зли мач у руке оних који нашаптавају помисли. Познајем многе људе који с времена на време чине ово, па чак и више него што је потребно, будући да се распаљују гневом због испразних разлога. Због чега, реци ми, тако брзо падаш у ватру, ако си истински презрео јела, богатства и славу? И зашто храниш овог пса, ако тврдиш да не поседујеш ништа? Јер, ако лаје и напада људе, онда је очигледно да поседује прикривене ствари и жели да их сачува. Но, убеђен сам да је такав човек далеко од чисте молитве, јер знам да раздражљивост уништава овакву молитву. Осим тога, чудим се што је заборавио свете људе, на пример, Давида који вапије: „Престани од гнева и остави љутњу“; и Проповедника који објављује: „Уклони гнев из срца свога и одагнај зло из плоти своје“; и апостола који нас опомиње да „подижемо руке у молитви на сваком месту без гнева и двоумљења“. И зашто се не можемо научити тајанственом и древном обичају који људи имају да терају псе из куће у тренутку молитве? Ово на прикривени начин указује да код оних који се моле не сме бити раздражљивости. И опет каже Писмо: „Вино је њихово гнев аспида“, као и: „Назиреји се уздржаваше од вина“. Неки од јелинских мудраца је рекао да су „жучна кеса и слезина нејестиви за богове“, ни сам не знајући, чини ми се, шта је говорио. Јер, сматрам да је прво симбол гнева, а друго симбол алогосне жеље.

Мислим да је сувишно писати о томе како се не треба бринути за одећу или за храну, јер сам Спаситељ у Јеванђељу то забрањује: „Не брините се за свој живот, шта ћете јести или шта ћете пити или шта ћете оденути“. Јер, ова брига је обележје многобожаца и неверника, који одбацују промисао нашег Владике и Створитеља, док је у потпуности страна хришћанима, чим су поверовали да се свети анђели старају чак и за „два врапца која се продају за новчић“. И ово је, међутим, обичај демона, наиме, да после нечистих помисли убацују помисли забринутости, еда би се Исус одвратио од нас због гомиле умствених престава које испуњавају наш унутрашњи свет, као и да би Његова реч, угушена трњем забринутости, постала бесплодна. Дакле, након што се разбременимо од помисли забринутости, своју бригу пребацимо на Господа и задовољимо се оним што имамо; и узимајући на себе сиромашан начин живота и оскудну одећу, разоденимо се у сред дана од оних који порађају таштину у нама. И ако неко мисли да је срамно оскудевати у одећи, нека погледа на светог Павла који је ишчекивао венац правдности „у хладноћи и голотињи“. Ипак, пошто је апостол овај свет назвао поприштем и ареном, испробајмо и сами да ли је могуће, одевени у помисли забринутости, да трчимо „према награди узвишеног позвања Христовог“ или се „боримо против начала и власти и господара таме овог света“. Што се мене тиче, ја ништа не знам, иако сам учен у стварима које се односе на чулну стварност; јер, атлету ће несумњиво ометати његова одећа и лако ће га оборити, баш као што ће и ум бити ометан и оборен помислима забринутости, уколико је истинита она реч која каже да је ум чврсто везан за своје благо. Јер, каже: „Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше“.

Међу помислима неке служе за одсецање других помисли, а неке бивају саме одсечене: зле помисли одсецају добре, а зле помисли бивају одсечене добрима. Дух Свети стога обраћа пажњу на помисао која се прва јавила, те нас у односу на њу осуђује или оправдава. Ево шта желим да кажем: Имам, на пример, извесну помисао о гостољубљу и имам је благодарећи Господу; међутим, ова помисао бива пресечена када наиђе кушач и предложи ми да понудим гостопримство ради људске славе. И опет, на пример, имам помисао о гостољубљу и имам је благодарећи жељи за људском славом; међутим, ова помисао бива пресечена када се умеша боља помисао која нашу врлину снажније усмерава према Господу и приморава нас да ово не чинимо ради показивања пред људима. Ако, дакле, својим делима останемо при добрим помислима, чак и док нас искушавају зле помисли, примићемо награду само за оне помисли које су се прве јавиле; јер, будући да смо смртници и да се боримо с демонима, ми немамо увек снаге да одржимо исправну помисао нетакнутом, нити смо лишени могућности да одржимо злу помисао неискушаном, јер носимо у себи семе врлине. Међутим, ако једна од помисли која пресеца друге остане неко време, она ступа на место помисли која је пресечена и човек ће бити покренут да дејствује у складу с овом помишљу.

Након дужег посматрања спознали смо разлику између анђелских, људских и демонских помисли. Као прво, анђелске помисли испитују природу ствари и истражују њихове духовне логосе, на пример: због чега је створено злато, и зашто је налик песку, и због чега је расуто по земаљским понорима, и зашто се открива с много труда и муке; и како се, пошто је пронађено, испира у води, и предаје огњу, и препушта рукама занатлија који праве свећњаке, миомирисе, кадионице и посуде за скинију, односно, путире из којих, благодаћу Спаситеља нашег, више не пије цар вавилонски, већ Клеопа који у себи носи срце распламсано овим тајнама. Као друго, демонска помисао не познаје, нити разуме ове ствари, већ бестидно предлаже пуко стицање чулног злата, те предвиђа уживање и људску славу која из овога произлази. Као треће, људска помисао нити тражи стицање злата, нити истражује шта злато симболише, већ у унутрашњи свет доноси просто обличје злата одвојено од сваке страсти изобиља. Истоветно расуђивање се може применити на све остале ствари, и то тако што ћемо се у свом унутрашњем свету бавити увежбавањем овог правила.

Постоји демон који се назива „луталица“ и који нарочито приступа браћи у време свитања, те чини да ум скита од града до града, и од села до села, и од куће до куће; на овај начин ум остварује такозване једноставне сусрете, затим се састаје с познаницима, води дугачке разговоре, те квари властито стање због ових дружења, удаљавајући се мало по мало од познања Бога и од врлине, и заборављајући своје монашко звање. Анахорета, дакле, мора пажљиво мотрити на овог демона, те дознати одакле долази и где завршава; јер, он не прави овај дуги круг насумично или случајно, већ чини наведено како би уништио добро настројење анахорете, еда би ум – распаљен овим стварима и опијен многобројним сусретима – сместа постао плен демона блуда, или гнева, или туге, будући да ови демони више од других кваре његово стање просветљености. Међутим, ако поставимо као циљ јасно препознавање лукавства овог демона луталице, немојмо журити да беседимо с њим, нити ода обзнањујемо шта се дешава, наиме: како порађа ове сусрете у нашем унутрашњем свету и на који начин мало по мало заноси ум к смрти; јер, он ће побећи од нас и неће допустити да гледамо како чини све ове ствари; и тако нећемо дознати ништа од онога што смо се старали да научимо. Напротив, допустимо му још дан или два дана да одигра своју представу до краја, еда бисмо подробно дознали за његове преваре и нагнали га у бекство тако што ћемо га разобличити својом речју. Ипак, пошто се у тренутку искушења може догодити да ум буде пометен и да не види подробно шта се дешава, након повлачења демона треба учинити следеће: седи у келији својој и присети се свега што ти се догодило, одакле си кренуо, куда си ишао, где те је демон блуда, или гнева, или туге дограбио, и како су се наведена збивања одиграла. Пажљиво испитај ове догађаје и добро их запамти како би могао да разобличиш демона луталицу кад се приближи; и откриј место на ком се сакрио, и буди решен да га више не пратиш. И ако истински желиш да га расрдиш, сместа га разоткриј кад се појави, и речју му покажи место на коме је најпре ушао, а затим му покажи места на која је улазио по други и по трећи пут, јер ће се тако веома узнемирити и неће моћи да поднесе срамоту. И нека доказ твог правовременог разговора с њим буде то да је наведена мисао побегла од тебе, јер немогуће му је да и даље стоји на свом месту након што је отворено разобличен. Након што си поразио овог демона, на тебе се спушта тешка поспаност и малаксалост праћена крајном хладноћом очних капака, безбројним зевањима, те отежалошћу и обамрлошћу рамена. А све ово Дух Свети ће распршити благодарећи нашој напрегнутој молитви.

Мржња против демона у великој мери доприноси нашем спасењу и корисна је у делању врлине. Ипак, ми немамо довољно снаге да је хранимо у свом унутрашњем свету као неку врсту доброг потомства, јер сластољубиви демони је уништавају и позивају душу да се врати свом уобичајеном пријатељству. Лекар душа наших исцељује ово пријатељство – боље рећи, ову тешко излечиву гангрену – посредством богоостављености. Јер, Он допушта да даноноћно подносимо страх из демонских руку и душа се опет враћа својој првобитној мржњи, научивши да каже Господу заједно с Давидом: „Потпуном мржњом омрзох их и постадоше ми непријатељи“. Јер, онај који не греши ни својим спољашњим делима, ни у своме унутрашњем свету, тај мрзи своје непријатеље савршеном мржњом. Ово је знамење највећег и првостепеног бестрашћа.

Што се тиче демона који душу чини неосетљивом, зар је уопште потребно о њему говорити?! Јер, бојим се чак и да пишем о њему, и о томе како душа бива истргнута из свог властитог стања у тренутку његовог доласка, те како одбацује страх Божији и побожност. Налазећи се у овом стању неосетљивости, душа сматра да грех заправо није грех и мисли да преступ није преступ. И сећа се последњег суда и вечне казне као пуких речи, те се „руга од срца земљотресу који букти као огањ“. Душа, такорећи, исповеда Бога, али занемарује Његове заповести. И ти се бијеш по грудима, осећајући да се душа покреће на грех, али она остаје неосетљива. И расправљаш се с њом, наводећи речи из Писама, али она стоји посве ћутљива и ништа не слуша. И разобличаваш њену срамоту пред људима, али она не води никаквог рачуна о срамоти коју наноси пред браћом. Ова неосетљива душа не показује нимало разумевања, те као свиња затвара своје очи и иде главом кроз свој свињац. Дуготрајно бављење помислима ташине рађа овог демона у нашем унутрашњем свету. И управо је за њега речено: „И ако се не би скратили они дани, не би се спасао ни један човек“. Заиста, овог демона налазимо код оних који ретко посећују своју браћу, а разлог томе је сасвим јасан. Јер, суочен с мукама оних који су притиснути болестима, или страдају у тамници, или се сусрећу с изненадном смрћу, овај демон бежи, пошто душа мало по мало бива подбадана сажаљењем и доспева до познања састрадавања, док се слепило проузроковано демонским утицајем развејава. Нама ове животне околности недостају зато што живимо у пустињи и ретко наилазимо на болесне људе. Управо нам је због овог демона и његовог удаљавања Господ заповедио у Јеванђељима да обилазимо болесне и посећујемо утамничене, говорећи: „Разболех се и посетисте ме, утамничен бих и дођосте ми“. Ипак, потребно је знати и ово: Ако неки од анахорета, који је заробљен овим демоном, није прихватио помисли блуда, нити је напустио своју келију због чамотиње, он ће примити целомудреност и подношење с неба. Блажен је онај који је примио овакво бестрашће! Што се, пак, тиче оних који су слободно изабрали да живе у звању побожности у овом свету, нека се чувају од овог демона. Јер, стидим се да надаље пишем или говорим о њему пред људима.

Сви демони подучавају душу сластољубљу, док се једино демон туге уздржава од овога и квари помисли оних који упорно пребивају на свом месту, одсецајући и сушећи тугом свако задовољство душе, потврђујућу истинитост речи: „Кости болесног човека се суше“. Ако је ова борба умерена, демон туге чини анохорету опробаним и искусним, јер га убеђује да не прилази ниједној од ствари овога света и да избегава сва уживања. Међутим, ако овај демон истрајава дуже време, он рађа помисли које саветују душу да побегне или се удаљи далеко од свог места пребивања. Управо је на ово мислио свети Јов кад је страдао и био онеспокојен од стране овог демона, јер је рекао: „Кад бих само могао да подигнем руку на себе или бар замолим другог да то учини за мене“. Аспида је симбол овог демона: секрет ове животиње, употребљен на начин који је користан људима, уништава отрове других животиња, док употребљен на погрешан начин убија свако живо биће. Павле је управо овом демону предао човека из Коринта који је начинио преступ; због тога је изнова писао Корнћанима и нагласио им: „Потврдите своју љубав према њему како не би био савладан од превелике жалости“. Јер, он је добро знао да овај дух који погађа људе може послужити као добра прилика за преумљење. Због тога је свети Јован Крститељ оне који су погођени овим демоним и који су прибегавали Богу назвао „пород аспидин“, а затим казао: „Ко вам каза да бежите од гнева који иде? Родите, дакле, род достојан преумљења. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнуги децу Аврааму“. Но, свако ко је опонашао Авраама, те напустио своју отаџбину и оставио за собом своје сроднике, постао је силнији од овог демона.

Ако је неко савладао раздраженост, онда је савладао демоне; напротив, ако је неко роб страсти гнева, он је сасвим отуђен од монашког начина живота и туђин путу Сапситеља; јер, сам Господ је рекао да ће научити кротке путевима својим. Према томе, тешко је заробити ум анахорете кад бежи у равницу кротости. Јер, демони се не плаше ниједне врлине као што се плаше кротости. Велики Мојсије је тајио у себи ову врлину, јер беше назван „најкроткији од свих људи“; а свети Давид је саматрао себе достојим сећања Божијег, говорећи: „Сети се Давида и све кротости његове“. Штавише, сам Спаситељ нам је заповедио да подражавамо Његовој кротости, казујући: „Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем, па ћете наћи покој душама својим“. И ако се неко уздржава од јела и од пића, али свој раздражајни део душе подстиче злим помислима на гнев, он је као лађа што плови пучином и има демона за кормилара. Према томе, онолико колико је то могуће, потребно је стражарити над овим нашим псом, те га научити да лови само вукове, а не да прождире овце, испољавајући притом кротост према свим људима.

Међу свим помислима, једино помисао ташине има изобиље твари. Обгрљујући готово читаву васељену, таштина отвара врата свим могућим демонима, попут неког злог изајника који непријатељу предаје град. Због тога силно понижава ум анахорете, испуњавајући га безбројним речима и стварима, упропаштавајући његове молитве којима се труди да исцели све ране душе своје. Када су сви демони побеђени, они тада удружују власите снаге у овој помисли и на тај начин изнова продиру у душу, заиста чинећи „последње стање горим од првог“. Из ове помисли се рађа и помисао гордости, која је с неба свргла „печат подобија и круну лепоте“. Дакле, „удаљите се с овог места без закашњења“, еда своју животност и свој живот не бисмо предали онима који немају самилости. Упорна молитва, те одбијање да се учини или каже било шта у корист проклете људске славе, веома доприности одагнавању овог демона.

Када ум анохорете достигне малено бестрашће, он прибавља коња таштине и сместа јури у градове, насићујући се раскошном похвалом коју људи приписују његовом угледу. Тада му, према Божијем промислу, приступа дух блуда и затвара га у свињац, учећи га да не устаје из своје постеље док сасвим не оздрави и да не опонаша нестрпљиве болеснике који, док још увек носе и себи последње трагове болести, примењују неблаговремене шетње и купке, те изнова падају у своје болести. Дакле, седећи у својој келији, обратимо већу пажњу на себе саме, како бисмо, с једне стране, напредоваши у врлини, постали мање подложни злу, те како бисмо, с друге стране, примивши изобиље многообразних сагледавања и опет се вазневши на висине молитве, јасније мотрили светлост нашег Спаситеља.

Не могу да пишем о свим злобним делима демона и стидим се да набрајам све њихове лукаве смицалице, бојећи се за оне простије међу мојим могућим читаоцима. Послушај, ипак, какво је лукавство демона блуда. Када неко достигне бестрашће желатељног дела душе и његове срамне помисли се мало охладе, зли дух сместа приказује међусобне играрије мушкараца и жена, чинећи анахорету посматрачем срамотних дела и поступака. Међутим, ово искушење није од оних који дуго трају, јер га напрегнута молитва и сурово подвижништво, праћени бдењима и вежбама духовног сагледавања, одагнавају попут „безводног облака“. Понекад се дотиче чак и наше плоти, изазивајући у њој алогосну распалљеност. Овај демон смишља безброј других смицалица које није нужно објављивати или записати. Против таквих помисли и овог демона изузетно је корисно усмерити узаврело кључање раздражајног дела душе. Јер, демон се највише плаши када свој гнев усмеравамо према овим помислима и уништавамо његове умствене представе. Управо на ово се односе речи: „Гневите се и не грешите“. Ово је веома користан лек када се примени на душу у наведеним искушењима. Но, демон гнева опонаша овог демона, те има обичај да измишља родитеље, пријатеље и ближње које малтретирају безвредни људи, те узбуркава раздражајни део анахорете како би рекао или учинио нешто порочно онима који се појављују у његовом унутрашњем свету. Неопходно је обратити пажњу на ове помисли и сместа отргнути ум од оваквих слика, еда нас не би превише заокупљале и да не би у тренутку молитве постале попут „задимљеног угарка“. Раздражљиви људи подлежу овим искушењима, нарочито ако се лако распламсавају гневом, те се удаљују од чисте молитве и познања Христа нашег Спаситеља.

Господ је поверио човеку умствене представе овог света као овце добром пастиру. Јер, каже: „Овај век је метнуо у срце његово“. Како би помогао човеку, Господ је сјединио његов желатељни и раздражајни део душе да би преко раздражљивог дела могао да одагна вукове – односно, умствене представе – и да би преко желатељног могао да љуби овце, чак и ако је често бијен кишама и ветровима. Осим наведених ствари, даровао му је и „пашу“ да напаса овце, „место зелено и воде одмора“, „харфу и китару“, те „палицу и штап“, еда би од овог стада имао храну и одећу“, и да би „сакупио планинску траву“. Јер, каже: „Ко напаса стадо и не једе млеко од стада?“ Према томе, анахорета мора даноноћно да чува своје стадо како ниједна умствена представа не би била уграбљена од стране дивљих звери, нити постала плен лопова. И ако би се тако нешто догодило у шумовитој долини, анахорета мора сместа уграбити умствену представу из уста лава и медведа. Ако смо умствену представу о брату напасали у свом унутрашњем свету с мржњом, каже се да су је уграбили дивље звери; слично је и с умственом представом о жени, ако је у свом унутрашњем свету хранимо срамотном жељом; исто тако и у погледу умствене представе о сребру и злату, ако је гајимо с похлепом; такође и у погледу умствених представа о светом благодатном раду, ако у нашем унутрашњем свету пасу заједно с таштином. Истоветне ствари се збивају и с осталим умственим представама, ако их уграбе страсти. Неопходно је стражарити над реченим стварима, и то не само током дана, већ морамо обратити пажњу на ноћним бдењима, јер ако се твој унутрашњи свет занима срамотним и порочним маштаријама, може се десити да изгубиш оно што ти заиста припада. Управо је ово Јаков имао на уму када је рекао: „Оно што би звер раздрла, теби нисам доносио, него бих од свога твој губитак надокнадио. Ти си то од мене тражио, било да је нестало дању или да је нестало ноћу. Често сам дању скапавао од жеђе, а обноћ од студени. Сан је бежао од мојих очију“. Уколико нас због умора обузме извесна чамотиња, прибегнимо неко време камену познања, подигнимо харфу своју и посредством врлина свирајмо на жицама познања. Затим опет изведимо своје овце на испашу у подножје Горе Синајске, еда би Бог отаца наших и нас призвао из купине, те нам даровао познање логоса „знамења и чудеса“.

Међу нечистим демонима неки искушавају људе као људска бића, док други искушавају људе као бесловесне животиње. Када нас први демони посете, они убацују у нас умствене представе таштине, или гордости, или зависти, или оговарања, односно, све оно што се не дотиче бесловесних животиња. Када нас други демони посете, они на противприродан начин покрећу наш раздражљиви и желатељни део душе. Ово су страсти које су нам заједничке с бесловесним животињама, али које остају сакривене благодарећи нашој логосној природи. Због тога Дух Свети говори онима који се потчињавају људским помислима: „Ја реког: Богови сте и синови Вишњега сви. Али умрећете као људи и паднућете као један од кнезова“. Но, шта говори онима који су пометени као бесловесне животиње? „Не будите као коњ и мазга који немају памети. Уздом и жвалама зауздаћеш вилице њихове, иначе ће ти се приближити“. Ако је истина да ће „грешна душа умрети“, онда је јасно да ће људска бића која умру као људска бића бити сахрањени као људи; док ће они који умру или падну у грех као бесловесне животиње бити прождрани од стране лешинара, или „птића гавранова који вапију Господу“, или ће се „угушити у крви“. Који има уши да чује, нека чује!

Када неки од непријатеља приступи да би те ранио и ти желиш да „окренеш његов мач против срца његовог“, као што је написано, онда учини као што ти говоримо. Испитај у свом унутрашњем свету помисао коју ти је послао: Каква је она? Од колико се ствари стастоји? Која од њих највише узнемирава ум? Ево шта заправо желим да кажем: Претпоставимо да је непријатељ послао помисао среброљубља. Разликуј у наведеној помисли следеће: Ум који је примио помисао, умствену представу злата, само злато и страст среброљубља. Затим испитај шта је од овога грех. Да ли је то ум? Како он може бити грешан? Јер, ум је икона Божија. Да ли је умствена представа злата? И ко би при здравој памети то икада рекао? Да ли само злато представља грех? Због чега је онда створено? Отуда следи да је четврта ствар узрок греха, наиме, узрок није предмет који збиљски постоји, нити његова умствена представа, па чак ни бестелесни ум, већ је то задовољство које је противно људском роду, и које се рађа из слободне воље, и које приморава ум на недоличну употребу творевине Божије. Према томе, закону Божијем је поверено обрезивање овог задовољства. И док се бавиш овим пажљивим испитивањем, помисао ће бити распршена и уништена властитим сагледавањем; и демон ће побећи од тебе када се твој унутрашњи свет узнесе на висине благодарећи овом познању. Ако намераваш да употребиш његов мач, али најпре желиш да га покориш својом праћком, баци камен из своје пастирске вреће и пажљиво испитај следеће сагледавање: Како анђели и демони походе наш свет, али ми не походимо њихове светове, јер не можемо учинити да анђели буду сједињенији с Богом, нити можемо учини да демони буду нечистији; и како је Деница, који се подиже пре свитања, био збачен на земљу; и како „сматра море кутијом мирисном, и тартар понора као заробљеника, и чини да бездан кључа као котао“, све постојеће мучећи својом злобом и намеравајући да завлада над свима. Сагледавање ових ствари веома рањава демона и одагнава читаву његову дружину. Међутим, ово је учинковито само код оних који су достигли извесну меру очишћења и делимично гледају логосе бића. Људи који су, пак, неочишћени, не познају сагледавање речених ствари, па чак и када би ово научили од других и понављали га као бајалицу, они не би били услишани због обиља прашине и буке која се подигла у борби против страсти. Јер, крајње је потребно да војска туђинаца утихне, еда би Голијат сам кренуо у сусрет нашем Давиду. Дакле, употребимо исти начин расуђивања и истоветни начин борбе у случају свих осталих нечистих помисли.

Кад год брзо одагнамо извесне нечисте помисли, требало би да испитамо њихов узрок. Како се ово догодило? Да ли због одуства предмета и чињеници да нам ону нису пружили довољно повода, или непријатељ није имао снаге против нас због бестрашћа које се уселило у нашем унутрашњем свету? На пример, ако анахорета који је мучен демоном замишља да му је поверено духовно управљање престоним царским градом, он свакако неће много маштати о овој помисли, као што је јасно из онога што смо напред казали. Међутим, ако је реч о било ком насумично одабраном граду и он размишља на истоветни начин, анахорета ће бити блажен због свог бестрашћа. Ово испитивање се може у сличном виду применити и на друге помисли. Неопходно је познавати ове ствари ради наше ревности и наше снаге, еда бисмо знали да ли смо прешли Јордан и да ли смо близу града палми, или још увек корачамо пустињом док нас ударају туђинци.

Чини ми се да је демон среброљубља најразноврснији и најлукавији у превари. Пошто је често спутан најстрожијим одрицањем, он се сместа претвара у старатеља и пријатеља сиромашних, или великодушно прима госте који уопште нису присутни; или шаље помоћ онима који су у потреби; или посећује градске тамнице и откупљује робове; или се дружи с богатим женама и указује им на људе према којима би требало да чине доброчинства; или оне који су стекли позамашно богатство саветује да се истог одрекну. И мало по мало преваривши душу на овај начин, он је обујима помислима среброљубља и предаје је демону таштине. Овај демон изображава гомилу људу који прослављају Господа због оваквог старања и извесне људе који с времена на време говоре о свештеничком чину; затим предвиђа упокојење садашњег свештеника и говори монаху да не би требало да бежи од рукоположења након свега што је учинио. Свезан оваквим помислима, јадни ум почиње да напада људе који се противе његовом свештенству, док оне који се не противе спремно обасипа даровима и одобрава њихову благоразумност. Осим тога, он своје супарнике предаје световним властима и захтева да се протерају из града. И пошто ове помисли населе и усковиталју његов унутрашњи свет, одмах се јавља демон гордости, приказујући непрекидне муње у ваздуху келије и шаље крилате аспиде, еда би на крају изазвао потпуни губитак разума. Што се, пак, тиче нас самих, након што смо се помолили за уништење ових помисли, продужимо наш живот у сиромаштву и благодаримо, јер „ништа нисмо донели на свет, па ништа не можемо ни однети; а кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни“, сећајући се онога што је апостол Павле рекао: „Среброљубље је корен свих зала“.

Све нечисте помисли које због страсти истрајавају у нама воде у „пропаст и погибао“. Јер, као што умствена представа хлеба због глади истрајава код гладног човека и умствена представа воде због жеђи истрајава код жедног човека, тако и умствене представе богатства и добара истрајавају због изобиља, док умствене представе хране и срамотних помисли које се рађају од многих јела истрајавају у нашем унутрашњем свету због страсти. Исто важи и за помисли таштине, те других умствених представа. Ум који је загушен оваквим умственим представама не може да стоји пред Богом и носи венац праведности. Измрцварен реченим помислима, овај многобедни ум, који се помиње у Јеванђељу, одбацује гозбу познања Божијег; и онај који је бачен у таму најкрајну, свезаних руку и ногу, имао је хаљину саткану од ових помисли, а онај који га је позвао рече да није достојан да присуствује свадби. Према томе, свадбена хаљине јесте бестрашће логосне душе која се одрекла светских жеља. О разлозима због којим умствене представе чулних ствари уништавају познање биће више речи у мојим Поглављима о молитви.

Ниједан анахорета се не сме упуштати у анахоретски начин живота с гневом или гордошћу или тугом, нити сме да бежи од браће док је оноспокојен овим помислима. Ове страсти порађају лудило, будући да срце махнита од једне до друге умствене представе, а затим до треће и четврте, те мало по мало пада у јаму заборавности. Знамо за многе међу браћом која су доживела страшан пад у овом бродолому, а које су други сузама и молитвама вратили у живот. Међутим, они који су утонули у неповратни заборав нису имали снаге да се докопају свог првобитног стања и ми све до наших дана у својој смирености гледамо бродолом своје браће. Ово стање се углавном јавља као учинак помисли гордости. Када неко пригрли анахоретски живот у таквом стању, он види ваздух своје келије у пламену и гледа блиставило муња у ноћи, урлике људи који јуре и који бивају јурени, двоколице с коњима на небу, и како се читав дом испуњује Египћанима и метежом. И од силног кукавичлука, анахорету спопада лудило и он почиње да махнита, те из страха заборавља на своје људско стање. Због тога је потребно с много смиреноумља и кротости приступити анахоретском животу, те охрабривати душу анахорете духовним речима и говорити му речи светог Давида: „Благослови душо моја Господа и не заборавља сва уздарја Његова. Који очишћује сва безакоња твоја, Који исцељује све болести твоје. Који избавља од трулежи живот твој, Који те венчава милошћу и добротама“. Овакве и сличне речи би требало да говориш своме брату, као мајка која усрдно чува своје дете на вашару из страха да га неки злонамерник не уграби и побегне. Изнад свега, усрдном молитвом непрестано призивај његову душу да се окрене Господу.

Не искушавају нас сви демони одједном, нити нам у исто време убацују своје помисли, јер ум по природи не може у истом тренутку да прими умствене представе две различите чулне ствари. Јер, као што смо рекли у другом поглављу, ниједна нечиста помисао у нашем унутрашњем свету не јавља се без чулне ствари. Ако због своје најхитрије брзине ум повезује помисли једне с другима, не треба због тога мислити да се речене помисли у нашем унутрашњем свету образују истовремено. Грнчарски точак чини нешто слично овоме спајајући један с другим два каменчића причвршћена на дијаметрално супротним крајевима точка, и то због велике брзине његовог кретања. У свом унутрашњем свету, такође, можеш образовати лице свог оца и испитати да ли долази неко ново лице док ово остаје или се друго лице образује док прво нестаје. Када би било могуће у исто време примити умствену представу злата и представу онога који нас је ожалостио, сигурно би се десило да бисмо у истом тренутку постали плен, и демона среброљубља, и демона злопамћења, што је немогуће; јер, као што сам рекао, ум не може у истом трену да прими умствену представу злата и онога који нас је ожалостио. Према томе, требало би у тренуцима искушења пренети ум с нечисте помисли на неку другу умствену представу, а одатле на неку трећу, и тако побећи од овог злог надзорника. Ако се не премести с једног на друго место, већ се чврсто држи чулне ствари, ум тоне у страст, те долази у опасност да учини грех на делу. Оваквом уму је заиста потребно много очишћења, бдења и молитве.

Сви они људи који су сагледавали извесне стварности у природи посредством чулних ствари, пружили су доказе на основу онога што су сагледавали. Мој властити доказ у већини случајева јесте срце мог читаоца, посебно ако има разумевања и искуства у монашком животу. Ово сам рекао због чулног предмета природног сагледавања који нам се сада предлаже и који бива потврђен од стране читаоца на основу онога што се збива у његовом унутрашњем свету. Требало би поћи од тврдње да ум по природи прима умствене предмете чулних ствари и њихове утиске посредством оруђа овог нашег тела. Какво год је обличје ствари, таква је нужно и слика коју ум прима, због чега се умствене представе ствари називају подобијима, јер чувају истоветно обличје ствари. Дакле, као што ум прима умствене представе свих чулних ствари, он прима и умствене представе која долазе од властитог телесног устројства – које је такође чулно – с изузетком властитог лица, јер не може да уобличи његово обличје у свом унутрашњем свету будући да никада није сагледавао себе. Имајући дакле ово обличје, наш ум извршава све изнутра: он седи и ходи, даје и прима у свом унутрашњем свету. Он ради и говори све што жели захваљујући брзопокретности својих умствених представа: понекад преузима обличје властитог тела и пружа руку да би узео нешто што му је пружено; понекад одбацује ово обличије и узима на себе обличје ближњег који као да пружа нешто својим рукама. Без оваквих обличја ум не може ништа да учини, јер он је бестелесан и лишен сваког телесног кретања. Према томе, анахорета мора да бдије над својим умом у тренутку искушења, јер чим се демон појави, ум ће зграбити обличје властитог тела, па ће се у свом унутрашњем свету упустити у борбу с братом или ће полно општити с женом. Христос је у Јеванђељу оваквог човека назвао „прељубником“, јер већ је починио прељубу у срцу своме с женом свог ближњег. Међутим, без овог обличја ум никада не би могао да почини прељубу, јер је бестелесан и немоћан да се приближи чулној ствари без оваквих умствених представа. И управо у овоме почива сагрешење. Дакле, пази на себе самог и пажљиво мотри како ум узима на себе обличје властитог тела, осим лица, док у свом унутрашњем свету уобличава свог ближњег као целовитог, будући да је претходно видео и спознао ово особу у њеној целовитости. Ипак, немогуће је током искушења искушења опазити како се ове ствари збивају и како се тако брзо одигравају у нашем унутрашњем свету, осим ако Господ не прекори ветар и море, доносећи велику тишину и одводећи путнике на копно према ком је хитао. Анахорета стога мора пазити на себе „како се реч безбжништва не би поткрала у његовом срцу“, јер ће у тренутку искушења ум зграбити обличје властитог тела када се демон појави. Надахнути овим сагледавањем, изложили смо природу нечисте помисли. Демонска помисао је, дакле, непотпуна слика чулног човека уобличена у нашем унутрашем свету, при чему ум, подстакнут страшћу, говори и чини у потаји нешто безбожно, улазећи у однос с идолима који се уобличавају један за другим.

Ако анахорета жели да прими познање расуђивања од Господа, нека најпре марљиво изршава заповести које су у његовој моћи, не изостављајући ништа, и нека у тренутку молитве „тржи познање од Бога која свима даје просто и без прекора; али нека тражи с вером, не сумњајући ништа“, и не препуштајући се таласима неверовања, „и даће му се“. Јер, није могуће примити познање многобројних ствари, ако занемаримо оне које смо већ познали, иначе ћемо починити многе преступе и бити одговорни за многобројна сагрешења. И блажено је служити познању Божијем. Јер, заиста је опасно не чини оно што богопознање прописује и блажено је чинити све што оно подучава. Острашћени ум лута унаоколо и тешко га је обуздати када се храни тварним задовољствима. Међутим, ум престаје да лута кад постане бестрасан и сусреће се с бестелесним стварностима која задовољавају његове духове жеље. Осим тога, није могуће достићи познање без првог, другог и трећег одрицања. Прво одрицање је вољно напуштање ствари овога света ради познања Бога; друго одрицање је одбацивање зла благодаћу Христа нашег Спаситеља и ревношћу човековом; треће одрицање је удаљавање од непознања оних ствари које се природно откривају људима сразмерно њиховом стању.

Ето како су анахорети искушавани током дана од стране демона и како падају због различитих помисли, док се ноћу у сну боре с крилатим аспидама, и бивају окружени дивљим зверима месождерима, и заплићу се међу змије, и падају с високих литица. Понекад се дешава да их чак и након буђења поново окруже исте дивље звери, те виде своју келију испуњену ватром и димом. И кад се не препуштају овим утварама, нити падају у кукавичлук, анахорети виде како се демони сместа претварају у жене које одишу безобразлуком и желе да се посвете срамним играма. Демони смишљају све ово да би онеспокојили раздражљиви или желатељни део душе, те да би ратовали против анахорета. Јер, након ноћног искушења, раздражљиви део бива силно узнемирен наредног дана, док желатељни део, након снених маштарија, спремно дочекује помисли блуда. Они измишљају ове маштарије, као што сам рекао, припремајући пут за следећи дан или намеравајући да понизе што је више могуће током ноћи оне који су претходног дана били онеспокојени. Они који су међу браћом гневнији и раздражљивији бивају склони да искусе застрашујућа виђења, док они који се насићују хлебом и водом постају жртве срамних маштарија. Анахорети, дакле, морају бдети и молити се да не буду уведени у искушење, и морају чувати своје срце у свакој будности, умирујући раздражљиви део кротошћу и псалмима, те исцрпљујући желатељни део глађу и жеђу. Доброчинство и милосрђе су нарочито учинковити против ових маштарија, као што мудри Соломон учи у својим Причама: „Кад легнеш, нећеш се плашити, и кад заспиш, слатко ћеш снивати.Не бој се ненадне страхоте, ни нагле пропасти кад стигне безбожнике.Јер ће ти Господ бити уздање и чуваће ногу твоју од замке.Не ускрати доброчинства потребитим, кад год то можеш учинити.Не реци своме ближњему: Иди и дођи опет, сутра ћу ти дати, кад можеш већ сада, јер не знаш шта ће сутрашњи дан донети“.

Када демони нису могли по ноћи да онеспокоје раздражајни и желатељни део душе, они тада измишљају таште снове и бацају душу у јаму помисли. Уопштено говорећи, ево неколико врста снова што их демони смишљају: Анахорета често сања себе како прекорева демоне, исцељује одређене телесне болести, или носи одежду пастира и напаса мало стадо. И одмах по буђењу човек почиње да машта о свештеничком чину и затим цео дан проводи размишљајући о свему што ова ствар подразумева. И као да ће примити благодатни дар исцељивања, анахорета унапред види чуда која се збивају, и машта о људима који ће бити исцељени, и почастима које долазе од браће, и даровима које ће донети странци, било они који долазе из Египта, било из других земаља, привучени нашом славом. Демони често строваљују анахорете у неутешну тугу приказујући им њихове сроднике у болести, или у опасности на копну и мору. Понекад и самој братији предвиђају у сну бродолом монашког живота, обарајући с високих лествица оне који су се попели на њих, остављујући их да иду слепи и да напипавају зид корачајући својим путем. И чине миријаде других чуда, користећу звукове ветрова да би знаменовали појављивање демона или звериња, или причајући извесне приче како бисмо занемарили часове богослужења. Не треба обраћати пажњу када чине чине ово да би обманули и завели душу, већ их треба разобличити трезвеном помишљу. Анђелиски, пак, снови нису овакви, већ доносе велики мир душе, неизрециву радост, одбацивање острашћених помисли по дану, чисту молитву, па чак и извесне логосе бића, који полако израњају захваљујући Господњем дејству и откривају мудрост Господњу.

Ако неки од анахорета, с једне стране, није узнемирен застрашујућим и блудним виђењима током снених маштарија, већ усмерава свој гнев против измаштаних жена које га искушавају у сновима и удара их; и ако, с друге стране, додирује женска тела како би их исцелио – јер чак и ово демони показују у сновима – али не осећа распаљеност, већ неке од њих саветује у вези чедности, заиста је блажен овај човек због таквог бестрашћа! Јер, душа која се уз помоћ Божију усавршила у делатном животу и која се одрешила од тела, борави на оним местима познања где јој крила бестрашћа пружају спокој; а затим ће примити и крила оног светог Голуба и летеће кроз сагледавање свих векова, те ће наћи починка у познању обожаване Тројице.

Међу нечистим помислима, једне опажамо на путу врлине, друге опажамо покрај пута. С једне стране, све оне помисли које ометају испуњење Господњих заповести налазе се покрај пута. С друге стране, све оне помисли које не ометају испуњење Господњих заповести, али нам саветују да их испуњавамо како би се показали пред људима, наласе се на путу; другим речима, оне кваре нашу намеру или начин на који заповести морају бити испуњене. Отуда је нужно да се заповести врше ради Господа и да се испуњавају радосно, јер је речено: „Који чини милостињу, нека чини радосно“. Јер, каква је корист ако одбацим помисао среброљубља кроз чињење добра или помисао стомакоугађања кроз уздржање, а оденем се у помисао таштине или роптања? У сваком случају, нашавши се под њиховим утицајем, у тренутку молитве ћу доживети исто оно што ми се догодило с првим помислима, наиме, губитак светлости која обујима ум у тренутку молитве. Блажени Давид је у погледу ових помисли написао: „На путу овоме по којем ходих, они ми поставише замку“; и опет: „Сакрише гордељивци замку мени и ужадима запеше мрже ногама мојим, на стазу ми поставише камен спотицања“. Чини ми се да реч „на стазу“ значи „крај стазе“.

Насупрот демонској помисли стоје три помисли које је одсецају кад ова истрајава у нашем унутрашњем свету: као прво, анђелска помисао; као друго, помисао која произлази из наше слободне воље, која нагиње према добру; као треће, помисао која долази из људске природе, којом чак и многобошци воле своју децу и поштују властите родитеље. Насупрот доброј помисли стоје само две помисли: демонска и она који произлази из наше слободне воље, које нагиње према злу. Из наше људске природе не произлази никаква зла помисао, јер у почетку нисмо створени зли, будући да је Господ посејао добро семе на својој њиви. Наиме, ако имамо способност вршења неке ствари, то не мора нужно да значи како поседујемо и силу да бисмо ствар извршили, јер иако смо способни за небиће, ми не поседујемо силу небића, под условом да силе заиста јесу каквоће, а небиће није каквоћа. Јер, беше времена кад зло није постојало и биће времена кад зло неће постојати, али никада не беше времена кад врлина није постојала и неће бити времена кад врлина неће постојати, јер семена врлина су неуништива. У ово ме убеђује богаташ који је због свог зла осуђен на пакао и који је осећао самилост према својој браћи. Јер, самилост је најлепше семе врлине.

Ако неко чезне да достигне чисту молитву и да принесе Богу ум лишен помисли, нека обуздава своју раздражљивост и нека пази на помисли које се из ње рађају, односно, оне које произлазе из сумње, мржње и злопамћења, оне које нарочито заслепљују ум и уништавају његово небеско стање. Ово нам је саветовао и свети Павле, говорећи: „Подижите свете руке без гнева и премишљања“. Ипак, међу онима који се одричу света опстаје известан зао обичај: они се препиру са својим ближњима, често их изводећи пред суд због богатства или имања које треба поделити са сиромашнима. Ови људи су, према нашем мишљењу, постали играчка за демоне и сами себи сужавају пут монашког живота, јер распаљују своју раздражљивост због богатства и јуре да је угасе богатствима, попут човека који своје очи пробада шилом да би приставио мелем за исцељење очију. Господ нам је заповедио да распродамо своја добра и разделимо их сиромашнима, али свакако не уз свађе и парнице. Јер, „слуга Господњи не треба да се свађа“; напротив, у ономе који жели да иде на суд с њим због његове хаљине, требало би да пружи и свој огртач; и ако га неко удари по десном образу, нека му окрене и леви; и не би требало да се труди да намакне богатство, већ да се не упокоји подлегавши помислима злопамћења, ако заиста „путеви злопамтљивих људи воде у смрт“, према речима мудрог Соломона. Како било да било, нека свако који се држи оваквог богаства зна да је украо храну и склониште слепима, хромима и губавима, и да ће морати да пружи одговор Господу на дан последњег суда.

Постоје извесни нечисти демони који вазда седе пред онима што читају и покушавају да уграбе њихов ум, често налазећи изговоре у самим божанским Писмима и доносећи на крају зле помисли. Понекад се догађа да их приморавају да зевају више него што су навикли и бацају их у веома дубоки сан који је посве другачији од уобичајеног сна. И док су нека браћа замишљала да је ово последица неке неизрециве природне појаве, ја сам се након дугог посматрања научио следећем: демони додирују капке и читаву главу, хладећи је својим телом, јер демонска телеса су веома хлада и попут леда. Осим тога, наша глава осећа као да је усисана округлом посудом и окружена храпавим звуковима. Демони ово чине како би привукли себи топлоту која се налази у лобањи, јер тада очни капци, опуштени влагом и хладноћом, склизну преко зеница. Често сам се додиривао по глави и затицао своје очне капке непокретним попут леда, а читаво моје лице би утрнуло и дрхтало. Природни сан уобичајено загрева тела и чини лица здравим људи руменим, као што се можемо научити из непосредног искуства. Но, демони изазивају дуготрајно и противприродно зевање, те смањују себе како би могли дотаћи унутрашњост устију. Ову појаву све до сада нисам успео да разумем, иако сам често доживео наведено, али сам слушао светог Макарија како говори о њој и нуди као доказ чињеницу да они који зевају стављају знак крста на својим устима, држећи се древног и тајанственог предања. Ми доживљавамо све ово зато што не пазимо будно на читање, нити се сећамо да читамо свештене речи Бога Живога.

Пошто смо уочили да међу демонима има смењивања – јер, након што први ослаби у борби и не може да покрене страст коју воли, тада за њим одмах пристижу други демони – открили смо следеће: Када се помисли које су повезане с одређеном страшћу током дужег времена прореде, те дође до изненадног кључања и кретања наведене страсти, а да својим немаром нисмо дали никаквог повода за њено распламсавање, тада знамо да је још ужаснији демон наследио претходног и да је ступио на место онога који је побегао и да га је испунио својом злобом. Но, овај демон у потпуности познаје душу, упуштајући се у кудикамо силнију борбу с њом, те пресеца јучерашње и прекјучерашње помисли без икаквог спољашњег разлога. Према томе, када ум опази речено, нека прибегне Господу! И након што прими шлем спасења, обуче се у оклоп правде, извуче мач Духа и подигне штит вере, нека ум подигне очи према свом унутрашњем небу и са сузама вапије: Господе, „Христе, сило спасења мога, приклони ми ухо Твоје, похитај да ме избавиш, буди ми Бог заштитник и дом прибежишта да ме спасеш“. И нека „наоштри мач свој“ постовима и бдењима. И седам дана ће подносити муке ратовања, и постаће мета непријатељских пламених стрела. И нако седам дана познаће да је демон мало по мало постао сличан демону којег је наследио. И тада ће остати читаву годину, чешће задобијајући ране него задајући их, све док не дође његов наследник, уколико је истинито, према речима блаженог Јова, да „одређено време бивамо под њиховом влашћу и наше домове пљачкају безбожници“.

Када демону прождрљивости, након многих и честих борби, недостаје снаге да уништи наше дубоко укорењено уздржање, он намеће уму жељу за неумереним подвижништвом. Због тога наводи пример Данила и његове дружине, њиховог сиромаштва и убогих житарица; подсећа не неке друге анахорете који су одувек живели на овај начин или су тек започели овако да живе, и подстиче да буде њихов подражавалац, еда у својој тежњи за неумереним уздржањем не би успео да достигне ни оно умерено, јер тело није довољно снажно због властите слабости. Заиста, овај демон благосиља устима, а у своме срцу проклиње. Дакле, сматрам да није разборито слушати овог демона, нити се уздржавати од хлеба, уља и воде. Јер, браћа су искуством одредила да је оваква исхрана најбоља, под условом да се не тежи насићењу и да се обедавање ограничи на једном дневно. Према томе, истински бих се запрепастио када би неко ко се насићује хлебом и водом могао да прими венац бестрашћа. Не говори о бестрашћу које спутава грехе на делу – јер, ово се назива уздржање – већ говорим о бестрашћу које пресеца острашћене помисли у нашем унутрашњем свету, односно, оно што је свети Павле назвао духовним обрезањем скривеног Јудеја. Ако је неко обехрабрен оним што сам рекао, нека се присети апостола, тог изабраног сасуда, који је „истрчао своју трку у гладовању и жеђању“. И демон чамотиње опонаша овог демона, предлажући истрајном подвижнику крајње удаљавање од свих, позивајући га да се надмеће с Јованом Крститељем и Антонијем, првим међу анахоретама, да би – не могавши да поднесе дуготрајну и нељудску усамљеност – побегао посрамљен и напустио место свог подвига, те да би се демон хвалио и рекао: „Утврдих се над њиме“.

Нечисте помисли примају бројну твар за своје увећање и шире се на многе предмете. Заиста, помисли у нашем унутрашњем свету преваљују силовита мора и не либе се да преузму дуга путовања због великог жара страсти. Ипак, демони од којих смо се донекле очистили много су ограниченији од ових, јер не могу да се протежу на предмете због слабог дејства страсти. И тако се покрећу на противприроднији начин, те према речима мудрог Соломона „неко време лутају напољу“ и скупљају стрњику за своје безаконо прављење цигли, јер више не добијају сламу. Дакле, потребно је чувати своје срце с пуном будношћу, еда бисмо се спасили као газела из мрежа и прице из замки. Јер, лакше је очистити нечисту душу, него исцелити ону која је била очишћена и поново рањена, будући да се демон туге противи овоме и непрестано искаче пред очима нашим и показује слике греха у тренутку молитве.

Демони не познају наша срца, као што неки људи помишљају. Јер, Господ је једини срцезналац који познаје ум човеков и који је понаособ саздао срца њихова. Уместо тога, они на основу речи која је исказана или на основу извесних покрета тела распознају многе умствене представе које су у срцу. Хтео сам недавно да јасно објасним ове ствари, али наш свети јереј ме је спречио, говорећи да је неприлично да се такве ствари јавно објављују и допиру до ушију световних људи, јер каже да се ће бити крив Закону онај који општи с крвоточивом женом. Дакле, забранио ми је да говорим, осим да кажем како демони према напред наведеним знацима распознају оно што је сакривено у нашем срцу и да одатле узимају полазну тачку како би нас нападали. Често смо говорили зло о другим људима и тима показали да се немилосрдно владамо према њима, те смо пали у руке демона злопамћења и сместа смо зачели против њих зле помисли, чије присуство у нашем унутрашњем свету раније уоште нисмо препознали. С правом нас, дакле, Свети Дух оптужује и говори: „Седећи клеветаш брата свога и против сина матере своје постављаш замку“. Отворио си врата помислима злопамћења и онеспокојио со ум свој у тренутку молитве непрестано замишљајући и обоготворавајући лице свог непријатеља; јер, нема сумње да оно што ум види у тренутку молитве заслужује да буде исповедано као Бог. Побегнимо, браћо, од болести оговарања, и немојмо гајити злопамћење ни према коме, и не скрећимо поглед на помен нашег ближњег. Јер, зли демони пажљиво испитују све наше поступке и не остављају ништа неиспитаним у погледу нашег живота: ни наше лежање, ни наше седење, ни наше устајање, ни наше говорење, ни наше кретање, ни нашег погледе. Они све помно испитују, и свим средствима располажу, и по читав дан проучавају преваре које ће употребити против нас како би угњетавали јадни ум у тренутку молитве и угасили његову блажену светлост. Погледај шта је свети Павле казао Титу: „У свему покажи самога себе као пример добрих дела, у учењу неисквареност, достојанствену озбиљност, здраву и незазорну реч, да се противник посрами немајући шта рђаво да каже за нас“. И свети Давид се молио, говорећи: „Избави ме од клевете људске“, називајући демоне људима због разумности њихове природе. Чак је и Спаситељ у Јеванђељима човека назвао непријатељем који је посејао зло семе у нама.

Логосну природу коју је грех усмртио, Христос васкрсава посредством сагледавања свих векова. Душу која је умрла смрћу Христовом, Отац васкрсава посредством познања Њега самог. Управо ово је рекао и апостол: „Ако смо пак умрли с Христом, верујемо да ћемо и живети с њим“.

Када се ум разоденуо од старог човека и обукао у новог који је рођен из благодати, тада ће у тренутку молитве угледати властито стање налик сафиру или боји неба. Ово стање Свето Писмо назива местом Божијим које су виделе старешине на Гори Синајској.

Ум не може да види место Божије у себи, ако није превазишао све умствене представе повезане са стварима. Нити ће их превазићи, ако није одложио страсти које га везују за чулне ствари посредством умствених представа; и страсти ће одбацити задобивши врлине, док ће просте мисли одложити упустивши се у духовно сагледавање; а духовно сагледавање ће одбацити када му се укаже она светлост која у тренутку молитве утискује место Божије.

Неке умствене представа остављају утисак и обличје на наш управљачки део душе, док друге само пружају знање које не оставља никаквот утиска, ни обличја у уму. Јеванђељске речи: „У почетку беше Логос и Логос беше спрам Бога“ полажу у срце умствену представу, али не остављају ни утисак, ни обличје у њему. И речи „узевши хлеб“ остављају обличје у уму, док речи „преломишви“ остављају утисак у уму. Стихови „видех Господа где седи на високом и узвишеном престолу“ остављају утисак у уму, осим речи „видех Господа“. Чини се да ова изрека оставља утисак у уму, док њен смисао не оставља утисак, јер Исаије је пророчким очима угледао логосну природу узнесену делатним животом и примио је у њој познање Бога. Јер, каже се да Бог пребива на оном месту где се спознаје. Због тога се ум назива престолом Божијим, а „жена“ – односно, душа – „која мрзи правду назива се престолом срамоте“, будући да су зло и незнање срамота душе. Према томе, умствена представа Бога не налази се међу умственим представама које остављају утисак на ум, већ међу умственим представама које не остављају утисак. Дакле, онај који се моли треба у потпуности да се одели од свих умствених представа које остављају утисак на ум. И ти ћеш истражити да ли се ово односи на бестелесна бића и њихове логосе, као и на телесна бића и њихове логосе, те да ли ће ум примити утиске на један начин када угледа ум и да ли ће бити наклоњен на други начин када угледа његов логос. На основу овога долазимо до сазнања како духовно познање удаљава ум од умствених представа које остављају утисак на њега, али га приводи Богу без умствених представа, будући да умствена представа Бога не почива међу умственим представама које остављају утисак на ум – јер, Бог није тело – већ међу умственим представам које не остављају утисак на ум. Осим тога, међу сагледавањима која не остављају утисак на ум, нека указују на суштину бестелесних бића, а нека на њихове логосе. Међутим, оно што важи за телесна не важи и за бестелесна бића, јер у случају телесних бића нека остављају утисак на ум, а нека не остављају. У овом случају, пак, ниједна од две умствене представе не оставља утисак на ум.

Демони заслепљују лево око душе, које опажа сагледавање постојећих бића. Умствене представе које остављају утисак и обличје на наш управљачки део душе замагљују десно око, које у тренутку молитве сагледава блажену светлост Свете Тројице. Невеста из Песме над песмама је управо овим оком занела срце самог Женика.

О, ти, који чезнеш за чистом молитвом, пази добро на раздражајни део своје душе! О, ти, који љубиш целомудреност, удржавај свој стомак! Немој дати утроби својој да се насити хлебом и ограничи употребу воде! Бдиј у молитви и удаљи од себе злопамћење! Нека те речи Духа Светога не остављају! Куцај на врата Писма рукама врлина! Тада ће ти сванути бестрашће срца и у тренутку молитве видећеш свој ум како сија попут звезде.