Прво међу славним надметањима јесте странствовање, нарочито када би требало отићи сам у туђину, попут атлете који је лишен отаџбине, породице и имања, и упустити се у најзахтевније борбе. Ако поставиш овакав богоугодни почетак, те с жарком вером и божанским Духом закорачиш овим путем, и сачуваш га нетакнутим у савршенству властитог подношења, душа ће твоја пламтети крилима врлине у удаљавању с познатих места и хитро ће узлетати до самих небеса. Међутим, отац зла покушава да сасече крила овом начину живота и труди се да га обори разним смицалицама; у почетку га спутава неко време, док не опази да је душа савладана мучнином његових невоља; тада ноћна сова, ђаво, помрачује помисли и строваљује душу у таму, лишавајући је светлости најузвишенијих добара. Ипак, ако је потребно стајати осамљен у борилачкој школи пустиње и ако се догоди да тело спопадне каква болест, тада ђаво приказује души странствовање као нарочито тешки подвиг, нашаптавајући како делима врлине није потребно одређено место, већ начин живота, те да би у своме дому и уз утеху властите породице лакше могла да одбаци стицање тварних ствари и задобије награду за речено; осим тога, у кругу сродника би имала сталну негу својих раслабљености, а не бедну и јадну чамотињу коју сада осећа, јер ревност гостољубља посебно недостаје међу монашком браћом. Према томе, ђаво ће сигурно казати: „Устани и иди својима, ти који си радост и слава властите породице! Оставио си их без икаквог сажаљења и они сада носе у себи неподношљиву тугу; осим тога, већина људи је просијало врлинама усред породице, а не бежањем из отаџбине“. Но, онај који је у борбеном поретку странствовања оденут пурпурном хаљином подношења невоља, те је окружен вером и надом у својим подвижничким напорима, тај ће непрестаним благодарењем отрести из свог унутрашњег света кишне капи наведених помисли; и што снажније ове помисли приморавају срце да се врати у свет, то ћемо снажније бежати и противречити им у појању: „Гле, удаљих се бежећи и настаних се у пустињи: чеках Бога који ме спасава од малодушности и буре“. Јер, помисли нам доносе искушења, нашаптавају срцу да напусти поприште борбе и муче га прекорима, те неометано постављају своје замке и прекорачују оно што је долично, еда би нас лишиле сопствене решености и да би прекинуле нашу истрајност у благодарењу. Према томе, нека онај који је закорачио путем врлине има на уму рат који се води против ње, иначе ће се наћи неувежбан и неспреман, те ће лако бити поражен. Ако је мужевност врлине похвална чак и у време мира, мужевност борбености је више него похвална у време рата. Јер, врлина није само у чињењу врлинских дела, већ и у подношењу искушења која надолазе у борби.

Бестрасан је онај који је кроз многе борбе савладао страсти, док је острашћен онај који говори да је савладао страсти без борбе. Јер, зло непријатељских сила је усмерено против борбеног поретка врлинске армије подвижничких напора.

Срце које нема искуства у борби лишено је врлинског стања, јер „врлина“ (ἀρετὴ) је назив за делања које потиче од израза „дела најузвишеније храбрости“ (τῶν ἀριστείων).

Врлина не тражи људске похвале, јер она не ужива у части, која је мајка свих зала. Људско поштовање је почетак части, а њен крај јесте гордост; јер, онај који тражи почасти уздиже себе самог и не зна како да поднесе туђи презир.

Жеља за чашћу рађа маштарије; а онај који воли част машта чак и о примању свештеничког чина. Нека твоја част буде у подвижничком напору врлина, а твоја срамота у хваљењу себе самог.

Ако си отпустио плотске страсти, немој тражити славу која долази од плоти. Тражи Добро и оно ће бити твоја слава.

Онај који жели да буде почашћен завиди ономе који га превазилази у слави и овом љубомором нагомилава мржњу против њега.

Онај који је савладан превеликим почастима не жели да нико буде почашћен више од њега, те отима прву награду, бојећи се да не буде мањи пред другима. Он не подноси уваженог човека који прима почасти у његовом одуству, већ исмева његове подвижничке напоре и незнатну славу.

Увреда је смртна рана за славољубивог човека и он не може избећи мржњу која се у њему рађа због реченога.

Овакав човек је роб немилосрдног господара и прелази из руке у руку многих робовласника: гордости, љубоморе, зависти и најодабранијих злих духова о којима смо напред говорили. Но, онај који смиреноумљем изудара духа почасти уништиће читав легион демона.

Онај који смиреноумљем учини себе слугом свих, постаће као Онај који „унизи себе самог и узе на се обличје слуге“.

Ако су самерили себе најмањом мером, нећеш се упоређивати с другима. Јер, човек који плачем открива слабост своје душе неће високо мислити о својим подвижничким напорима.

Демони излажу смирене људе понижењу и увреди како не би могли да поднесу презир и како би побегли од смиреноумља, док оне који у смиреноумљу племенито подносе увреде све више успињу на висине философије.

Кад је био увређен, Давид није одговорио истом мером, већ је обуздао Ависајеву љутњу. Према томе, кад доживиш увреду, немој одвраћати увредом, већ умири онога који с правом жели да ти се освети.

Ћутећи поднеси увреду, па ћеш духовно напредовати и задржати у устима својим звер раздражљивости.

Немој одговарати ништа онима који ти прете како би својим ћутањем угасио пламтеће усне. Ставивши брњицу на своје чељусти, имаћеш моћ над онима који ти прете и који те вређају. Јер, ако оћутиш и дуготрпељиво поднесеш увреду охолог човека, нећеш бити прождран увредом и тим пре ће онај који вређа бити уједен твојим ћутањем.

Искорени људску похвалу из свог унутрашњег света како би се ослободио помисли хвалисања која за њом долази. Такође, чувај се помисли самозадовољства, нарочито у својој осамљености, еда се не би преузносио и презрео охолог човека.

Неки брат, претрпевши увреду и неправду од стране побожног човека, отиде растрзан између радости и туге: с једне стране, радовао се зато што је био неправедно увређен, а није вратио увреду; с друге стране, растужио се зато што је овај побожни човек био преварен, а Лукави се радовао. Међутим, имај на уму да је и Лукави доживео два осећаја: с једне стране, несумњиво се радовао што је изазвао невољу међу људима; с друге стране, био је изнад свега тужан што се увређени брат није узнемирио.

Када демони опазе да се нисмо разгневили до тачке кључања због увреда које смо примили, они долазе у време кад пребивамо осамљени и нападају наш управљачки део душе, еда би нас присилили да се понашамо дрско према онима који су одсутни, премда смо се према истима владали помирљиво кад су били присутни. Према томе, кад год противречиш своме брату или га увредиш властитим речима, сматрај себе у потпуности кривим за наведено, јер ћеш чак и у осамљености водити борбу с помислима у своме срцу: с једне стране, помисли ће ти замерити што си био склон вређању; с друге стране, помисли ће ти замерати што ниси одговорио страшним увредама.

Пошто жестока препирка огорчи браћу у општежићу, помисли им нашаптавају да би оне који живе осамљено требало сматрати блаженима, желећи да исцрпе стрпљење браће и одвоје их од љубави. Онај који стрпљењем побеђује гнев и жалост љубављу, тај двама чиновима храбрости обара две дивље звери.

Онај који коленопреклопно моли гневне људе да одагнају свој гнев, тај одагнава обе звери, јер онај који доноси мир гневнима води борбу с духом гнева. Због тога се овај дух гневи на њега, и подстиче против њега гнев његове браће, јер је преузео на себе борбу својих ближњих.

Онај који подноси човека дрскога срца присиљава себе да постане „син мира“. Ипак, „свезу мира“ не би требало тражити само међу људима, већ и у властитом телу, духу и души. Када уз помоћ мира сјединиш ову тројичну заједницу тела, духа и душе, тада ћеш, такорећи, према заповести божанске Тројице постати целовит и чућеш речи: „Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати“. Јер, ако подвижничким напорима умириш тело које жуди против духа, задобићеш славу Блаженстава у векове векова, јер си победио у рату „који се у твоме телу води против закона твога ума и поробљава те законом греха који је у удовима твојим“.

Велика је свеза мира којој је присаједињена радост што просветљује очи ума ради сагледавања најузвишенијег Добра. Ако, дакле, задобијемо мирну радост у нашим подвижничким напорима, тада ћемо с благодарењем одагнати тешкоће које наваљују на нас и нећемо допустити приступ ричућем демону туге, који нас нарочито сакати у невољама и наскаче на душу, те припрема места демону чамотиње, еда би умах помрачили душу и убрали плодове њених подвижничких трудова. Према томе, нека радост мира буде закон исписан у срцу нашем, односно, закон који искорењује тугу, одагнава мржњу, уништава гнев, расејава чамотињу и уклања жалост. Сакривена у мирном подношењу, те окупана у благодарењу и постојаности, радост мира представља океан врлина, јер она Крстом потапа у дубине свако непријатељство ђавола. Међутим, обрати пажњу на радост противника ђавола која стоји у близини и кључа од узнемирености, еда у тами не би био преварен и мирну радост заменио противничком. Јер, демони често узимају на себе обличје духовних дарова како би смутњом завели наш ум и помутили наше мишљење. Наиме, демонска радост продире у срце када је ништа не омета, јер управљачки део душе који нас приводи богоугодној жалости бива неделатан. Затим душу предаје духу туге, јер ју је учинио заробљеником духовне радости. Желим још да кажем и ово: неки брат је опитним увидом у ствари којима се бавимо дознао да уништитељ ђаво поставља своју радост на место радости у Господу, и да уместо богоугодне туге расипа у уму противничку тугу, еда би помрачио душу и одвратио је од њене посвећености лучама најузвишенијег Добра.

Постоје две врсте порочне туге које се могу разликовати у свакој делатности: једна се јавља у срцу без икаквог видљивог повода за тугу, друга се присилно рађа због многих повода. С друге стране, богоугодна туга призива душу на сузе, одбацујући радост и тугу противника ђавола, и брине се због приближавања смрти и последњег Суда, и мало по мало се отвара, и прихвата речено.

Незадовољене жеље рађају плодове туге, али молитве и благодарења их сасушују.

Туга се намеће као посредник између двоје гневних људи. Но, ако се један од њих призове трезвености и ратосиља се страсти, он ће пружити руку другоме и затражити опроштај, изгонећи горку тугу.

Туга је болест душе и плоти; с једне стране, туга заробљава душу; с друге стране, исушује плот на лицу места.

Туга се рађа из супротности. Од туге долази мржња, а туга и мржња рађају махнитост увреда.

Ако желиш да згазиш тугу и мржњу, пригрли истрајност у љубави и одени се у радост незлобивости.

Нека твоја радост не растужује друге људе.

Онај који се радује због неправде ће жаловати због правде, а онај који поднесе тугу у неправедном страдању ће пребивати у блиставој радости. Јер, ствари будућег света су супротне стварима овог века.

Благодари у невољама, јер ћеш кроз њих јасније опазити благодатну помоћ Божију. И пошто ћеш благодарењем отрести са себе невоље које те муче, нећеш помрачити најблиставију красоту подношења.

Ако демон удари бичем по твојој плоти и ако прихватиш његове ударце као повод за благодарење, сам демон ће се показати као дародавац велике награде која те очекује. Јер, благодарењем ћеш отерати демона од себе и награда ће се још изобилније излити на тебе ради овог подношења.

Нека подношење буде попут војсковође у свим твојим храбрим подвижничким напорима, јер иза сваког порока стоји чамотиња, заповедајући војсци која ти се супротставља и испитујући све твоје подвижничке напоре и стављајући их на искушење. И ако опази да се човек не држи чврсто подношења, чамотиња се обрушава на њега и обара га. Међутим, ако демон чамотиње ослаби пред истрајношћу твојих подвижничких напора, тада дивља звер неумерености насрће на твоја врлинска достигнућа. Ако се, дакле, побринеш за себе самог и одагнаш духа чамотиње, с њим ћеш удаљити од себе и духа таштине.

Сваки пут кад дух чамотиње навали на тебе у тренутку богослужења, он твојој души говори да је псалмопојање обремењујуће, и побуђује у теби лењост као противника душе, и неслућеном брзином спопада твоју плот мислима о тобожњем умору из непознатих разлога. Према томе, када ноћу бдијемо, немојмо своје богослужење препуштати чамотињи, иначе ће демони насрнути на нас и сакупиће коров помисли и посејаће га сместа у наше срце. Заиста, кад год одустајемо од богослужења и химнопојања, тада окупљамо сабор помисли. Дакле, након што се пробудимо пре богослужења, требало би у своме срцу да упражњавамо помисли светлости, еда бисмо се добро припремили и помогли себи у псалмопојању будним умом.

Понекад је потребно у једном даху и у трезвености изговорити псалме, а понекад се мора одвојити време и бити истрајан у псалмопојању. У сваком случају, морамо усвојити одговарајући начин произношења псалама у складу с лукавствима противника, јер он понекад подстиче језик на брбљање, нарочито кад чамотиња обавије душу, а понекад даје подстрек мелодичном читању, посебно кад самозадовољство спутава душу.

С једне стране, демон чамотиње изазива лењост код онога који устаје на молитву; с друге стране, наговара нас да убрзавамо кад се молимо или псалмопојемо. На тај начин наше душе постају слепе за сагледавање и лишавају се жарке решености, нарочито када устајемо с поробљавајућим помислима и стајемо с њима да произносимо мољења.

Онај који увежбава душу да буде просветљена најузвишенијим помислима, тај унапред очишћује блистави споменик молитве. Онај који властито срце рањава непричилним помислима, каменује овим ропством грозд молитве.

Онај који предано одражава блистање молитава, тај заробљава приземне помисли уз помоћ најузишенијег виђења, као што се дешава у случају када око ума задобија снагу хранећи се светлошћу. Јер, онај који се пружа к виђењу најузишенијих стварности задобиће изоштреније очи, као што је исприповедао пророк Јелисеј.

Кад непријатељска помисао навали на твоје срце, немој у молитви тражити једну ствар уместо друге. Уместо тога, наоштри мач суза против непријатеља како би се сместа упустио у борбу с њим и присилио га да брже узмакне од тебе.

Бави се рукодељем, али изнад свега негуј сећање на молитву. Јер, рукодељем се не можеш увек бавити, а молитви се можеш непрестано посветити.

Ако у тренутку бављења рукодељем опазиш наступање помисли, немој одлагати да се препустиш молитви; осим тога, немој се узнемиравати наглим покретима тела док се бавиш рукодељем, иначе ћеш узнемирити срце властите молитве.

Као што се наш спољашњи човек бави рукодељем да не би никога оптеретио, тако се и унуштрашњи човек посвећује мишљењу да не би оптеретио свој ум. Јер, уочивши да се душа не бави божанским разматрањима, помисли сместа нападају душу противничким делањем.

Бави се својим рукодељем због човекољубља, док се делањем властитог логосног ума бави због мудрољубља. Захваљујући рукодељу моћи ћеш да пружиш гостопримство странцима и уништиш лењост, док ће ти логосни ум бити руководитељ у сагледавању и одвејавању сваке помисли.

Ударимо храбро на насладе које долазе од помисли, усмеравајући на њих сав свој гнев, еда не бисмо постали сувише благи према њима, примајући с уживањем оно што од њих долази.

Припреми се да будеш кротак и борбен: кротак према сваком људском бићу, борбен према непријатељу ђаволу. Јер, исправна употреба раздражајног дела душе састоји се у следећем: с једне стране, потребна је борба против змије с којом се налазимо у древном непријатељству; с друге стране, потребно је кротко и љубављу испуњено дуготрпљење према брату, те борба с властитим помислима. Нека, дакле, кротки човек постане борац, одвајајући се својом кротошћу од изопачених помисли, јер његова борба није против људи који деле исту природу с њим.

Немој природну употребу раздражљивости изокренути у противприродну, гневећи се на свог брата и тако подражавајући змију, нити склапај пријатељство с аспидом, пристајући на њене помисли.

Кротки човек, чак и када ужасно страда, не одустаје од љубави. Наиме, он управо због љубави показује дуготрпљење, стрпљење, доброту и подношење. Према томе, ако подношење сведочи о љубави, онда гневне препирке показују мањак љубави. Јер, раздражљивост изазива мржњу, љубомору и гнев, док љубав презире ове три појаве.

Ако си чврсто утемељен у љубави, обраћај више пажње на љубав, а не на онога који те саплиће.

Служи Богу у страху и љубави: у страху, као Господу и Судији; у љубави, као Човекољупцу и Хранитељу. Онај који је стекао врлине љубави, поробљава лукавост страсти; а онај који је примио љубав, веру и наду од Свете Тројице, тај ће постати град с троструким бедемима и опасан кулама врлина.

Показаћеш се као онај који има љубави не само зато што си одбио да прихватиш нешто од другог, већ ћеш бити препознат као онај који је све одбацио зато што другоме дајеш без икаквог ограничења. Када раздељујеш тварна добра потруди се да уделиш чисто семење, иначе ће уместо пшенице израсти кукољ.

У својим приношењима се сећај Бога као Онога који дарује и Онога који прима, еда би од Њега с похвалом примио плату због свог одрицања од тварних добара.

Онај који ништа не поседује безбрижно ужива у задовољствима живота, док онај који поседује живи у боловима што га доноси богатство.

Када своје срце не препушташ размишљању о тварним добрима, тада одгониш и потчињаваш читаву масу помисли. Када се одрекнеш жеље за стицањем, тада без икаквог премишљања узимаш на себе крст свој. Ипак, помисао о тварним добрима ће ти предсказивати старост, глад и болести, еда би твоја нада била подељена између Бога и властитог богатства.

Нека онај који је изабрао да се подвизава у одрицању начини себи бедем вере, утврђење наде и чврст темељ љубави. Јер, вера није одсуство, већ је ипостас узвишених добара у нади подношења и љубави према животу.

Када си одбацио од себе сва спољашња тварна добра, чувај се од помисли које су оштре попут мача, јер оне ће те прекорити због сиромаштва и износити пред тебе голотињу, немаштину и бешчашће. Тако ове смртоносне убице делају с усмрућујућим лукавством, еда би у теби изазвали кајање чак и због ове блиставе врлине.

Ако, дакле, обратиш пажњу на смисао борбе, наћи ћеш да се кроз ствари којима те демони прекоревају заправо плете твој победнички венац; јер, одбацујући од себе ствари, ти си ово учинио кроз она надметања због којих си добио прекоре. Према томе, немој се предавати у борби с унутрашњим помислима, јер на почетку се не похваљује крај одрицања, већ на крају истрајности почеци добијају победнички венац. Надметања не примају аплаузе само због телесних подвига, већ се смисао победничких венаца тражи и у борби с помислима.

Суди помислима на суду срца свога како би након уништења разбојника могао збрисати с лица земље и главног разбојника; јер, онај који постане строги испитивач властитих помисли, тај ће бити и истински љубитељ заповести.

Кад год се у срцу јави помисао коју је тешко разазнати, тада против ње још силније распламсај огањ својих подвижничких напора. Тада су могућа два исхода: или ће помисао побећи, јер неће моћи да поднесе огањ који јој се противи, или ће истрајати, јер припада исправном путу. Међутим, демони понекад нашаптавају срцу помисао која је наизглед добра, а затим се сместа измењују и претварају да јој се супротстављају, еда би због овог супротстављања помислио како они знају чак и саме покрете твога срца. Но, они се овде не заустављају, јер њихов циљ је да оптуже и осуде твоју савест, поражену у овом супротстављању између добра и зла. И опет, с времена на време ти дају наговештај свог лукавства, еда би помислио како си тобоже веома мудар и паметан.

Помисли нас најпре преносе на места за која говоре да ће нам се свидети, а затим чине да се кајемо због овога како бисмо постали непостојани и неплодни у свему. Према томе, немојмо лутати од места до места, већ се приклонимо тиховању и подвижничким напорима, јер помисли стичу власт над нама због наше лењости. Онај који има познање и искуство ратовања остаје с Богом на месту на коме је призван, док онај који нема овог познања и искуства још увек лута у мучним борбама.

Нека они који мењају своја пребивалиште иду према местима која су погоднија за достизање духовних ствари, а не према местима која су погоднија за препуштање одмарању. Јер, подношење, дуготрпљење и љубав увек нуде прилику за благодарење усред невоља, док се чамотиња, лакомисленост и себичност радују приликама за одмор.

Онај који не чува тиховање упушта душу своју у борбу која долази од чула вида, док онај који љуби тиховање стражи над својим чулима и ратује с помислима.

Нека твој управљачки део душе сабере војску чула под заповест Закона, иначе ће чула вида и слуха бичем порока ударити по твојој души.

Будући да се састојиш од две суштине, постарај се да свакој доделиш њено одређено место, како би једна управљала, а друга се не би бунила. И немој плаћати данак тиранину, јер кад он буде преда огњу, ти ћеш морати да платиш до последњег динара.

Када се бориш против узрока страсти и желиш да их одагнаш, немој допустити да те нека помисао преузнесе у својој погубности, еда се не би поуздао у духа преваре и скренуо умом. Потруди се да пажљиво испиташ смисао својих подвижничких напора како циљ твојих врлинских достигнућа не би био искварен унутрашњим помислима.

Неки људи – прослављени због достизања пуноће врлина – временом су занемарили своје подвижничке напоре, па је њихова слава прошла и њихово подвижништво је избледело.

Други су најпре подносили бреме зла и сматрани су великима. Међутим, затим је савест њихове душе била растргнута, болест људске славе се проширила, а помисли су усред силних похвала удаљиле душу од њених рана и избрисале њене подвижничке напоре.

Када највећи међу подвижницима задобију богатство људске похвале, тада демони измишљају и наводе на њих разна бешчашћа; и након што су лишени почасти, они не могу више да подносе осрамоћења, нити могу да трпе увреде.

Сваки пут када принесеш големо преумљење због властитих сагрешења, помисли стану да преувеличавају твоје подвижничке напоре, умањују твоје грехове и често их покривају заборавом, или чак указују да су опроштени, еда би одустао од свог подвижништва, и да би занемарио своје падове, и да би одустао од силног плакања над њима.

Онај који се бори да одсече страсти што га нападају мора у овој борби увести већи број својих војника и њима надјачати речене страсти.

Не заборави да си пао, чак и ако си се преумио, већ се сећај властитог сагрешења као повода за скрушеност и смиреноумље, па ћеш се смирити и нужно од себе одсећи гордост.

Ако човек који је починио злочин жели свој живот да промени на боље, нека се супротстави својим демонским поступцима и замени их добрим делима. Заиста, онај који сваком делу порочности супротставља добро дело, тај убија аспиду благоразуним стрелама врлина. Ипак, најоштрије оружје звери јесте таштина која уништава подвижничке напоре. Онај који је унапред савладао овај порок благодарећи тајној стратегији својих делања, тај се довољно приближио да сасвим одсече главу ђаволу.

Стави печат ћутања на миомирисе својих подвижничких напора како се не би расули посредством твог језика и како их не би уграбила људска слава. Сакриј језик свој међу делатним средствима подвижништва, јер ћутањем можеш задобити своје подвижничке напоре као поуздане сведоке властитог живљења. Онај који не може да сведочи о себи на основну садашњих подвижничких напора, нека не сведочи о себи својим језиком. Неки људи који су се удаљили од строгости свог подвижничког труда изнели су своја делања из прошлости као покриће за своју лењост, призивајући непоуздане сведоке за дела која више не постоје.

Као што своје грехове сакриваш од људи, тако сакривај и своје подвижничке напоре пред њима. Јер, противотров за њихово тајно саплитање твога срца јесте борба коју водиш против њих у скривености. Дакле, ако пажљиво сакривамо властите преступе и безобзирно објављујемо пред другима своје напоре, тада у оба случаја чинимо супротно од онога што би требало чинити. Стидиш се да откријеш своја срамотна дела из страха да невоље твоје душе могу изазвати погрде и презирања? Зар се онда не бојиш јавног показивања својих подвижничких напора, будући да овим поступком навлачиш на себе тугу самозадовољства и упропашћујеш душу своју? Према томе, ако само Богу откриваш своје срамотне преступе, тада не показуј пред људима своје борбе које водиш против наведених преступа, еда нико не би помислио да ове борбе саме по себи већ представљају венце победе.

Што се, пак, тиче оних који су благодаћу примили снагу за своје подвижничке напоре, нека не помишљају да је могу сачувати властитим залагањима, јер узрок свих наших добара јесте реч заповести, као што су Лукави и његови предлози узрок свих наших порока. Дакле, за сва добра који чиниш, заблагодари Ономе који је узрок добара, а пороке који те муче баци назад ономе који је узрок зла.

На крају сваког свог дела заблагодари Доброме и своје приносе изврши према закону, еда би зло бло посрамљено. Јер, онај који је благодарење сјединио с делањем задобиће ненарушиву ризницу свог срца и учврстиће двоструки бедем против зла.

Похвале вредан је човек који је сјединио гностички и делатни живот како би из ова два извора могао напајати земљу своје душе у погледу врлина. Јер, сагледавањем најузвишенијих добара, гностички живот даје крила умственој суштини, док делатни живот „умртвљује удове који су на земљи: блуд, нечистоту, страст и злу жељу“. Према томе, они који су се посредством ова два живота оденули у свеоружије Божије лако ће савладати порочност демона.

Демони се с душом боре кроз помисли, а душа заузврат јаче удара по њима благодарећи подношењу. Због тога демони са страхом ступају у битку и гледају са сумњом на главног војсковођу ове борбе.

Ако желиш да водиш своју армију против фаланге демона, замандали врата своје душе тиховањем.

Пажљиво слушај речи свог духовног оца како би те поучио о трњу помисли и како би исте могао боље спаљивати.

Ако слушаш савете свог духовног оца, немој бити онај који суди његовим делима, већ онај који опитује његове речи. Јер, такве помисли заиста имају обичај да усмеравају наш поглед на делатни живот онога који нас саветује како би нас поставиле за строгог судију овог човека и удаљиле нас од његове благотворне поуке.

Буди спреман да прихватиш туђи савет, чак и ако си постао гностик. Јер, ако се делатни живот одвоји од гностичког, биће ти потребан, у време страшне пресуде Суда, Онај који складно спаја ове две врлине.

Онај који не слуша заповести свога духовног оца биће глув и према заповестима Закона.

Не говори с усхићењем само о делима отаца, већ захтевај од себе самог да достигнеш њихову меру благодарећи највећим подвижничким напорима. Јер, онај који улаже велики подвижнички напор како био открио које делање треба супротставити којој помисли, тај постаје зналац у борби против заблуде. Ако међу свим твојим умственим подвижничким напорима буде недостојао макар један, ђаво ће попут разбојника провалити управо на његово место. Не заборави да с разумевањем бдијеш над својим подвижништвом, еда га заборав, након што га је лишио бриге око Добра, не би предао ропству злим помислима. Заборав овог ропства претходи пороку, с циљем да заборавност расеје ум и да порок брзо продре у њега.

Ум који је удаљен од Бога и сећањем отуђен од Њега греши равнодушно кроз спољашња чула, јер такав човек не може да влада својим слушањем и говорењем, будући да се под утиском спољашњих ствари лишио дражи властитих подвижничких напора.

Када човек слуша другог човека који оговара овога или онога, тада обојица садејствују један другом посредством два садејствујућа духа. Јер, слушајући оговарање значи садејствовати ономе који оговара и бити у љубави с њим на заједничку пропаст срца.

Зачепи своје уши да не чујеш оговарање, иначе ћеш њима починити двоструки преступ против закона: с једне стране, навикнућеш се на ово ужасну страст; с друге стране, нећеш помоћи овим људима да се исцеле од болести оговарања.

Човек који воли да се подсмева краде душу добрих људи и оговарањем уништава њихов крхки слух. Онај који бежи од језика увредљивог према ближњем одгони и своје увредљиво понашање. Онај који спремно слуша оговарача, тај у властите уши сипа отров дивље звери.

Не допусти своме уху да окуша од овог горког отрова, иначе се може догодити да га пренесеш и другим људима.

Не допусти да твоје ухо буде зачарано оговарањем, еда се не би предао једној страсти и затим постао роб мноштва других страсти. Јер, чим једна од многих страсти нађе места у теби, она доводи са собом и друге на исто место. Тада управљачки део душе постаје роб многим пороцима, будући да је упрегнут у јарам страсти и да је одбацио од себе јарам подвижничких напора.

Онај који тражи прилику да се подсмева другим људима није истински посвећен испитивању властитих дела.

Немој се ругати преминулом човеку зашто што је свој живот провео у немару, еда не би по навици постао огорчени судија, како живих, тако и мртвих.

Немој својом охолом мишљу нападати оне који су сагрешили и немој се постављати као судија над њима, већ пази на себе и разборитим размишљањем испитуј своје поступке. Плачи када сагрешиш и немој се преузносити када нешто добро учиниш.

Ако не презиреш друге људе, немој се тиме преузносити, иначе ћеш се оденути у порок као у неку шарену хаљину. Јер, има неких који нису могли да се прославе својим врлинама, те су се силно потрудили да буду прослављени макар својим пороцима. Други, надимани завишћу, бацају изговоре с висине и омаловажавају ближње који су постојани у врлини. Трећи, брбљајући о трицама и кучинама, одевају се у побожни начин жиота, али не да би својим подвижничким напорима оплакивали властита сагрешења, већ да би замаглили гласине о властитој осуди. Према томе, немој се истицати пред Варалицом, нити се радуј што си преварен. Јер, ако се придружујеш ревнитељима ради простог угледа, ти своја дела не чиниш ради Бога, већ ради људи.

Не разговарај слободно с оним који живи без подвижничких напора, чак и ако га прати велики углед; јер, он је само тобожњи пријатељ и временом ће бити разобличен.

Стекни пријатеља који се боји изругивања, еда би нашао прибежиште од својих падова, и сакривај оно на чему ти завидници могу завидети.

Када се твој пријатељ осећа потчињеним због похвала које примаш за своје подвижничке напоре и постане љубоморан до те мере да одапиње, попут стрела, сујетне речи на твоје подвижничке напоре међу твојим познаницима, како би поругама на твој рачун замаглио поштовање које си задобио пред другима, тада немој обраћати пажњу на његову завист и не допусти да будеш убоден њоме, еда не би увукао овај горки отров у своју душу. Јер, реч је о делу Сатане који га распаљује љубомором, док тебе прождире огорченошћу. Уместо тога, постанимо смиреноумни и будимо међу првима који ће одати почаст оваквим људима, ублажавајући добром заједничком трпезом њихове помисли које су подивљале од љубоморе.

Не окривљуј свог пријатеља из љубоморе, кријући се иза маске других људи, еда се критикујући њега, тобоже туђим устима, а не властитим, не би владао као да си невин, нити да би се преузносио као да си слободан од прекора. Јер, иза ова маске се сакрио и Сатана – који је у лику змије окривио Свевишњег и које је желео да властиту љубомору припише Њему – претварајући се да прекор долази из уста другога и да је он сам лишен љубоморе.

Немој тражити да ухватиш брата свога у сагрешењу, као да желиш да га учиниш својим робом, иначе ћеш постати Сатанин саучесник.

Онај који је сагрешио не сме кривити друге, нити их сме доводити у заблуду како не би био једини који је пао у порок, јер управо ово беше прво дело ђаволове пропасти. Уместо тога, нека се покаје за неприлична дела која је починио и нека жалосно плаче због њих, те ће привући к себи тиховање које председава над свим његовим подвижничким напорима и које му открива многоока сагледавања врлина.

Нека онај који ћути својим језиком храбро дела против помисли, јер се храброст душе не показује само ћутањем тела, већ и храброшћу у погледу помисли, као и постојаношћу пред увредама и неправдама. Јер, управо одавде падају најстрашнији ударци ђаволовог бича на нас.

У сусретима с другима људима немој чувати само своја уста, већ чувај и своје срце, Јер, око душе постаје заслепљено када се ум – под утицајем духа самозадовољства – опусти.

Нека твој ум буде слеп за најсрамније ствари, јер „Господ умудрује овакве слепе“, и нека буде видовит у погледу најкраснијих ствари како би могао бити слеп у погледу најпорочнијих ствари. Осим тога, схвати да постоје две врсте блуда, које су сједињене, али различите, наиме, блуд тела и блуд духа, као што се и за девицу каже „да буде света телом и духом“.

Када се твој ум сједини с помишљу блуда, тада душа општи с преварним утиском.

Демон узима на себе обличје женског лица да би отровао твоју душу и приморао те да се полно сјединиш с женом. Бестелесна приказа узима на себе обличје лепоте да би развратила душу пожудним мислима. Према томе, немој се клањати непостојећем идолу како не би исто чинио и с телом. Јер, дух блуда је преварио оне који крстом нису прогнали духове унутрашње прељубе.

Подвргни мучењу своје помисли уздржањем од хране како не би мислиле о блуду, већ о глади.

Непрестано бдиј са сузама како би примио помоћ у садашњој борби. У тренутку рата с блудом одбијај позиве оних који те зову на вечеру. Ако, пак, код тебе у посету дође странац, устани да му прислужиш и принесеш укрепљење, а себе тајно укрепи уздржањем.

Нека твоја награда буде двострука за оба ова дела, јер си све учинио на делатан начин како би стекао врлину.

Немој јести с братом ради насићивања утробе, већ ради Христа пребивај с њим у љубави.

Ситост јелима храни помисли, а пијанац маштаријама поји сан.

Задовољство уживања замире након што прође кроз грло, док неуздржљивост стомака дише чак и у гробу.

Сурови подвижнички напори имају свој крај у спокојству, док путеви уживања окончавају у огњу.

Онај који подвизавањем осушује цвет свога тела, тај свакодневно у своме телу размишља о властитој смрти.

Нека срце размишља о мери подвижништа које тело може поднети, еда ударци које примамо на телу не би изморили и само срце.

Нека се плот задовољи обуздавањем природних потреба, а срце одсецањем неприродних.

Нека твој телесни подвиг буде изграђен на унутрашњој разборитости како би напоре душе ускладио с напорима срца.

Нека они који су у подвигу заблистали бледилом свога лица одбаце сваку људску похвалу, чак и пре него што иста дође, знајућу да им помисао ово набацује у њиховом унутрашњем свету, чак и пре било каквог сусрета с другима.

Кад год се неко време уздржаваш од вина, уља и сувишних јела, помисли те наговарају да размишљаш о овим временским периодима, и набрајају ти похвале који би могао стећи пред људима, и предлажу ти да мало попустиш у подвижничким напорима ради свога тела. Тада наступа право време да се успротивиш овим недобронамерним рачунџијама и својим противречењем изокренеш наопачке њихова лукавства.

Пошто су демони хвалили неког брата због његових трудова у погледу борбе с унутрашњим помислима, он је запојао: „Да се сместа врате постиђени, они који ми говоре: добро, добро!“ Одбаци помисли које ти приказују вишегодишњи циклус осамљеничког живота како те не би присилиле да своје подвижниче напоре мериш периодима времена и како не би пао у замку и како се не би хвалио због своје истрајности у пустињи. Уместо тога, буди истрајан у својој смирености и сећај се да си „слуга бескорисни“.

Извесни људи примораше једног од осамљених стараца да напусти пустињу, јер беше веома стар. Међутим, старац им рече: „Престаните да ме терате, јер још нисам позван из изгнанства, будући да сам још зао“. И пошто сам тражио да разумем смисао овог учења, он ми рече: „Најпре мукотрпно трагај за прирођеним страхом, а затим ћеш у свом унутрашњем свету пронаћи огњену реч која човека учи познању“. А кад су истог старца упитали о страху, он је одговорио: „Онај који се брине о смрти, тај усмерава своје памћење к страху од последњег суда“.

Имајући страха Божијег, разговорај свакодневно с божанским Писмима, јер ћеш у општењу с њима отерати од себе разговор с помислима.

Онај који читањем и размишљањем сабира божанска Писма у своме срцу, тај лако избацује помисли из њега.

Слушајући читање божанских писама на свеноћним бдењима, немојмо умртвљивати свој слух у многом спавању и немојмо предати душу своју у ропство помислима. Напротив, подстичимо срце своје жаоком Писама, еда бисмо марљивошћу пресекли немар.

Неки људи склапају пријатељства с побожнима ради сопственог доброг угледа, а не ради бриге о властитој души, желећи да задобију славу без подвижничког напора.

Онај који пламти љубављу благодарећи сећању на небеске ствари, тај очишћује своју мисао од привлачности земаљских ствари.

Твоја савест сведочи о теби. Зато је немој препуштати помисли која олако гледа на твоју кривицу и премазује је слатким речима. Немој се расправљати с оним који воли препирке, еда не се не би страстима борио против страсти и био поражен у врлини. Немој се преузносити гордом помишљу која дува уз ветар непријатељског духа.

Језик који говори у журби неће примити похвалу, док ће усне које се смирено покрећу бити прослављене.

Када слушаш нечију беседу, најпре испитај свој ум; и тек након што си с расуђивањем промислио, изнеси своје мишљење.

Немој обмањивати ум свој лажним расуђивањем и непромишљеним говорењем, иначе ће твој ханаански језик бити бачен у провалију.

Не допусти да те заведе брбљиви дух, јер се у њему крије издајничка превара. Напротив, наоружај се истинском речју мудрости како би победио многолукаву лаж.

Онај који је погођен туђим увредама и не преусмерава их на ђавола, тај подиже против себе руљу властитих помисли и с великом узнемиреношћу припрема своје стреле, знајући да се душа рањена увредљивим речима лако предаје.

Ако путујеш у туђу земљу ради неког служења, немој очекивати да ће те сви љубазно угостити; напротив, сматрај се недостојним сваке добродошлице да би одагнао од себе помисао увреде, чак и ако мислиш да си у праву када кажеш да тамо нема љубави.

Макар био увређен и повређен на најгори могући начин, немој носити у себи злопамћење, већ уместо тога благосиљај оне који су те ранили. Јер, онај који је злопамтљив према демонима неће бити злопамтљив према људима, док онај који носи у себи злопамћење према брату склапа мир с демонима.

Злопамћење које води препирању јесте попут ломаче запаљене у срцу, док су душе незлопамтиљвих људи орошене духовном росом.

Распаљени угаљ бљује варнице, злопамтљива душа бљује зле помисли.

Као што убод шкорпије изазива неподношљиву бол, тако злопамтљива душа носи у себи најгорчији отров.

Злопамћење чувај за духа блуда и духа таштине, два горка демона који се противе један другом. Јер, један бежи од људи, а други се радује људима. Након што је изненада одапео своју стрелу на онога који се бори у подвижничком животу, демон пожуде се повлачи, пошто не може да поднесе пламену буктињу његових подвижничких напора. Међутим, демон мало по мало кује заверу против онога који је – услед ласкања што их доносе задовољства – ублажио властито уздржање, и постаје присан с његовим срцем, и распаљује га у разговору с пороком, и поробљава га, и његова мржња према греху се гаси. Што се, пак, тиче лажљивог демона таштине, премда ужива у дивљењу гомиле, он лебди у сенци над душама оних који су одани подвижничком напору, тражећи за себе славу коју су они задобили својим подвижништвом. Ако, дакле, неко жели да победи ова два демона уз помоћ Божију, нека исцрпи своје тело да би се супротставио блуду и нека смири душу своју да би се супротставио таштини. Тако ћемо се лако ослободити таште славе једнога и угодити Богу; а одуваћемо нечисте маштарије другога и своје срце ожистити од ужитака.

Најболније од свега јесте везати срце за навику задовољстава и потребно је много труда да се у потпуности заустави ширење порока. Према томе, немој навикавати своје помисли на разговор са задовољствима. Јер, на збору порока гори ватра. Загревајући те на речени начин, они те наводе на помисао да је потребан огроман напор да се овлада огњем властите природе, и да истрајност захтева много времена, и да је живот уздржања тежак. Осим тога, подсећају те на срамна маштања која су ти предлагали током ноћи, изображавајући пред тобом пламене слике заблуде. Затим, у складу с законом греха, они распаљују силну грозницу у твом телу и убацују у твом унутрашњем свету следеће речи, наиме: уколико немаш снаге да обуздаш силовитост властите природе, чак и ако данас сагрешиш према нужди, сутра ћеш се покајати према заповести, јер закон је пријатељ људима и опрашта безакоња онима који се покају. И говоре ти о извесним људима који су упркос своме уздржању сагрешили и изнова се покајали, еда би на овом примеру учинили веродостојним властити заблудели савет. И након што су овим изокренутим покајањем савладали душу, они храм целомудрености претварају у место блуда, док аспиде помисли сикћу својим двоструким језицима у пометеној радионици срца. Према томе, немој се, о, човече уздржања, хватати за мамац неизвесних надања под изговором новог покајања. Јер, многи су пали и изнова су устали; други, пак, нису имали снаге да устану, пошто су били везани навиком уживања, као да су се налазили под законом. Како знаш – о, смртниче! – да ли ћеш уопште доживети да се покајеш, ти који сам себи године живота одређујеш? Овде чиниш сагрешење и задовољаваш своје тело, уместо да се задовољаваш сећањем на смрт и изображаваш у своме срцу ужасну казну последњега суда, те покушаш да угасиш распаљено мудровање тела. Заиста, ако својој плоти не наметнеш подвнижничке напоре, нећеш моћи да искорениш, нити да уништиш страсти тела; исто тако, ако ти плодови милосрђа не оросе срце, нећеш моћи да угасиш ни страсти душе. Страсти тела потичу из природних потреба плоти и против њих је учинковито применити уздржање; страсти душе се зачињу из душевних потреба и против њих је учинковити применити љубав. Љубав је свеза бестрашћа и одбацивања страсти; љубав доноси подношење и расхлађује узаврелу раздражљивост; љубав рађа смиреноумље и обара гордост; љубав нема ништа своје осим Бога, јер Бог је љубав.

Нека онај који је тек недавно примљен у блистави сабор монаха одбаци помисли које се размахују славом његове породице, еда не би тражио похвалу људи, већ блаженство заповести. И нека покаже храброст пред демонима који га наговарају на кукавичлук, јер „не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!“ Нека се, дакле, клони духа кукавичлука, и нека се не плаши ноћне буке демона, јер они немају власти чак ни над свињама. И нека се ноћу, када излази из своје келије, не плаши толико да трчи и скаче по ваздуху као да га демони тобоже гоне, већ нека приклони своја колена и нека се помоли, чак и тамо где га обузима кукавичлук, јер демони те неће напасти, макар те ужасавали на речени начин. Када устанеш с молитве, укрепи своје срце и утеши га псалмопојањем, говорећи: „Нећеш се бојати страха ноћнога, од стреле која лети по дану, од ствари која проходи у тами, од сусрета и демона подневнога“. Учинивши ово једном и много пута, отераћеш брже од себе демона кукавичлука. И пошто не могу да нанесу никакву стварну штету, демони помоћу утвара обузимају душу кукавичлуком, еда бисмо мислили како слаби и нејаки јесу снажни и моћни.

Немој се одевати у најлепше хаљине како се не би превише упадљиво обукао у демона таштине. Јер, врлине се не потврђују лепотом одеће, већ се подвижничка дела носе као златни вез у красоти душе. Обуци се у страх Божији, ишчекујући казну последњег суда, како би се из страха од огња неугасивог оденуо у нераздељиву хаљину подвижничких делања и брже се умудрио против зле смицалице помисли, јер „страх је почетак мудрости“.

Онај који благодарећи своме искуству обзнањује заблуду помисли неће бити препознат од стране свих, већ само од стране оних који имају истоветно искуство, јер искуственост на овом ступњу означава пут к гностичком животу. Наиме, темељ делатног и гностичког начина живота јесте делање. И ако се држимо њега с већим подвижничким напором, спознаћемо себе саме, расуђиваћемо о помислима и спознаћемо Бога.

Што се, пак, тиче човека искусног у исхођењу из делатног живота и настањењу у гностичком животу, онога који простодушне људе помазује вештином разматрања помисли, нека пази на себе и нека се не размеђе својим гностичким животом како би задобио славу међу људима. И ако се у њему поткраде нека мисао која ће га надимати, нека призове у помоћ новопридошлог Јотора који је Мојсију, великом пророку, пружио мудар савет и разборит суд надахнут благодаћу.

Нека твоја снага против помисли буду твоја дела. Јер, има више философије у делима него у речима, као што има и више подвижничког напора. Као што у присуству делатног живота речи бивају заслепљујуће светле, тако у одуству делања речи не блистају снагом дела.

Детињасти говор седокосих стараца и њихове лакомислене усне које се тресу од смеха заслужују прекор. Онај који насумице мучи друге и сам бива мучен од других биће лишен спокојства. Јер, чак и кад нема узбурканог мора, њега шибају олује.

Немој тражити речи које су неблаговремене, иначе ћеш пострадати од истих оних речи од којих не желиш да пострадаш.

Немој своме ближњем саплитати језик, еда би и сам изгбегао да те ђаво спотакне.

Немој кривити свога брата због његовог пада, иначе ћеш изгубити његову наклоност и бити као странац.

Како ће онај који нема доброте, нити љубави према брату своме, постати уд христоносне љубави?

Ако те у време марљивог тиховања и пошћења неки брат посети, немој прихватити одвратне помисли које ти говоре да је твоје тиховање нарушено и твој пост прекинут. Помисли ово чине како у своме брату не бисмо видели Бога самог.

Немојмо честе посете браће називати пометњама, већ имајмо поверења у њихово заједништво и корисно савезништво с нама у борби против фаланге противника ђавола. Према томе, сједињени међусобном љубавном наклоношћу, ослободићемо се порока и ставити приход од свога рукодеља у ризницу гостољубља.

Немојмо дочетивати браћу као да им чинимо неку услугу, већ као да смо им дужни зајмом, по узору на Лота.

Извесни људи се на чудан начин диче улогом домаћина и кад год позову уваженог госта, они га уопште не замоле да се појави, већ самољубиво разгласе свеопшти позив; и када позвани одбије да дође, они га осуђују као некога ко их је тобоже увредио. Тиме се распламсава велика уображеност, јер помисли пробадају и заслепљују око наше душе, еда бисмо најкраснију међу свим заповестима применили на најзлобнији начин.

Када те помисао одвраћа од намере да присиљаваш свог брата и тражиш од њега да дели с тобом трпезу, она те због овога излаже порузи и подсмева ти се што ниси уздржао своју потребу за доброчинством. Осим тога, помисао ти можда шапуће да је овај брат нека скитница и говори: „Нека дође и насити се хлеба и иде својим путем!“ С друге стране, иста помисао каже брату да није нашао гостољубља код тебе. Јер, желећи да поремети његов делатни живот, помисао у свако срце убацује одређену представу како би код једнога поткопала гостопримство, а код другога изазвала увређеност.

Када би Авраам, седећи испред свог шатора, угледао неког човека како пролази, он би га искрено примио, а за оне који су живели у безбожништву би приуготовио трпезу. И догодили се да је примајући странца, заправо примио анђеле. Сви који су путовали у туђу земљу добро знају шта значи бити дочекан као гост и окусити сладост гостопримства, нарочито ако и блага реч распростире сладосну трепезу за срце. Упражњавајмо, дакле, гостопримство с великом ревношћу како не бисмо примили само анђеле, већ и самог Бога. Јер, Господ је рекао: „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“.

Један од оних који су на дубљи гностички начин учествовали у делатном животу говорио је овако: „Ревност гостопримства и великодушно служење које се врши у добром расположењу обично уништавају маштарије демона које одзвањају у срцу, ако смо барем слободни од тварних добара. Када чинимо ово у смирености и скрушености срца, обично се брже ослобађамо маштарија од којих страдамо. Јер, демони се изнад свега плаше смиреноумља, знајући да је смиреноумље одежда самог Владике.

Један од најискуснијих монаха је произнео беседу о смиреноумљу и исприповедао следеће: „Неки искусни старац, који је монаховао као пустињак, прими шамар по образу од извесног демонопоседнутог и крајње избезумљеног човека, али му старац окрену и други образ. Не могавши да поднесе огањ смиреноумља, демон повика и сместа одступи од њега“.

Постоји и ова изрека светог епископа Епифанија: „Догодило се да је син побожне удовице био поседнут демоном Питоном. Дуго је страдао од ове поседнутости и нико није могао да га исцели. И док се његова мајка смиривала у својој жалости, њено благодарање је умањило страдање њеног сина. Распевши своју душу на крст, она је својим молитвама изгнала демона из детета. Једном приликом, док је младић лутао по околним крајевима, а његова мајка била код куће и молила се, демон је узвикивао њено име и био мучен страшним мукама. Међутим, иако је чула шта се збива, она није отрчала да види шта се догађа, већ је смиреноумљем утишала борбу која јој је долазила од природе. Ипак, неки људи је одведоше против њене воље и демон се страшно разгневи, јер беше приморан да одступи. Стојећи на реченом месту, она у сузама загрли своје дете, и принесе благодарење, и посведочи своје смирење против демона. И након што је горко заплакала, преклињују Христа и чинећи знак крста, демон сместа побеже од њеног сина, претрпевши многе ударце бичем“.

Демони су страшно љубоморни на оне који су просијали у потчињавању духовном оцу и шкргућу својим зубима против њих, јер су своје потчињавање ујармили скупа с безбрижношћу. Због тога демони измишљају изговоре против ових људи, смишљају поводе за раздраженост и утискују у њихово сећање гнев који из овога происходи. Затим, мало по мало, подстичу мржњу на духовног оца – као да он тобоже неправедно кажњава и показује пристрасност – да би на различите начине онеспокојили душу и отргли је из очинског наручја. Према томе, нека онај који се потчињава своме духовном оцу не допусти да буде побеђен увредама, већ нека их савлада властитим смиреноумљем и нека влада над собом дуготрпљењем; а када мисли стану потајно да ропћу, нека се не опире строгости свога духовног оца, нити јарму подвижничких делања, нити дрскости браће. Осим тога, демони нарочито воле да му нашаптавају како је слобода различита од овог бедног ропства послушања; и успевши да покорног човека учине самовољним на речени начин, они га лако уплићу у тварне бриге овог света. Заправо, они преко поменутих ствари настоје да неке од њих удаље од духовног руковођења, док друге ометају неким другим речима и шапућу: „Радите, гомилајте богатство, примајте госте и стекните себи добро име међу људима“. И захваљујући овим наизглед добрим стварима, они постепено сеју кукољ порочности. У почетку допуштају брату да ужива у сладости таштине, и да бдије у непрестаном посту, да одушевљено устаје на молитве и богослужења, еда би рекао самом себи: „Док сам живео под влашћу другога, уопште нисам био овакав. Код њега сам наилазио само на увреде, жалости и невоље, а овде је мир, спокој и радост. Тамо беше строгост оца, страх и прекор, а овде влада одсуство брига, страха и прекора“. И пошто му у међувремену зграбе ум и учине га безумним, они неочекивано устају за време дубоког сна и шкропе му душу страхом, те га немарношћу и чамотињом одвраћају од богослужења; и говоре му је да примање гостију заморно; и служе се свим чаробним смицалицама злобности како би да стровалили у чамотињу и учинили да замрзи чак и сам живот свој. И након што су га оголили од врлина, они га исмевају пред анђелима.

Понекад демони кроз помисли увећавају наше подвижничке напоре, а понекад их умањују под изговором да ничему не воде; ово чине да би, с једне стране, подстакли охолост, а с друге стране да би посејали очајање. Јер, они уздижу људе који се не одмарају, нити олабављују своје подвижништво, еда би их надахнули охолошћу; међутим, онима који одбацују охолост, демони напаштавају да њихова подвижничка дела не воде ничему, еда би их приморали да олабаве свој подвиг и да би у њима посејали очајање. Према томе, када помисли преувеличавају наше подвижничке напоре, требало би да одбацимо овакве помисли и држимо своју душу у смиреноумљу. Напротив, када умањују наше подвиге, говорећи нам да ничему не воде, требало би да величамо милост Христову, онолико колико то можемо. Јер, што суровије поступаш према своме телу, то више мораш испитивати властиту савест и спознавати себе самог, опажајући многе скривене пљачке које помисли чине у нашем унутрашњем свету; у супротном, бићемо пометени њиховим тајним разбојничким делима, а да то и не знамо, и наћи ћемо се у помрачини, будући да ћемо моћи да жањемо врлине само по цену суровог начина живота. Наиме, извесни људи су заиста пали као жртве оваквих маштарија и били су лишени властитог ума, попут неких скакаваца, пошто су их демони напали обмањујућим приказама и виђењима, те опустошили њихове душе кукавичлуком.

Један од браће, који је стајао на бдењу током ноћи, угледао је демоне како му изображавају застрашујуће приказе – и то не само његовом спољашњем, већ и унутрашњем погледу – тако да се следеће ноћи његов ум нашао у опасности од потпуног избезумљења. И ова борба је неколико следећих ноћи беснела у његовој души; нашавши се пред овом унутрашњом опасношћу, он се свим силама држао за управљачки део свог разума, прилепљујући се душом својом за Дародавца молитве. Окривљујући себе за властита грешна дела и старајући се да сагледава свој унутрашњи свет, усмерио је сву пажњу властите душе према огњу последњега суда и допустио јој да се устраши, еда би страхом ударио на страх и одбацио кукавичлук. Управо се овако и догодило, као што сведочи онај који је стекао искуства у овој борби. Јер, док су демони спопадали страхом његову душу на различите начине, страдалник је преклињао Бога у молитви; и док су језивим приказама узнемиравали његову душу, он је сабрао своје многе грехе и принео их Свевидећем Богу. И опет су покушали да одвуку његову пажњу од молитве, али он је успео да пробуди у себи бојазан од последњег суда и одагна страх од њихових утвара. Јер, када је страх од суда победио страх од демона, његова је заблуда уз Божију помоћ била превазиђена. И пошто је душа сећањем на властите грехе доспела до смиреноумља и пошто је разбудила у себи страх од последњега суда, она уништава демонска страшила у својим најскривенијим дубинама. Дакле, било да је реч о одбацивању демонских уживања, било да је реч о укрепљењу душе која је пала, све ово је дело вишње благодати, јер „Господ придржава све који падају и усправља све сатрвене“.

Понекад се присиљавамо да принесемо чисту молитву и може бити да не успевамо. Понекад се, међутим, уопште не присиљавамо и душа наша достиже чисту молитву. Прво се дешава због наше слабости, друго због вишње благодати која нас позива да се вратимо чистоти молитве, те нас у оба случаја подучава да не приписујемо себи самима заслуге за достизање чисте молитве, већ да у њој спознамо Дародавца који нам је чисту молитву даровао. Јер, „не знамо за шта треба да се молимо“. Према томе, кад се присиљивамо да своју молитву чистом учинимо и не успевамо речено да остваримо, већ у тами остајемо, тада облијмо своје образе сузама, те молимо Бога да се ноћ ратовања оконча и да се запали светлост молитве.

Када брат који живи с тобом крене на пут ради неког служења, чувај сећање на њега у својим уобичајеним молитвама, али немој мислити о њему преко сваке мере, иначе ће демони уграбити прилику и твоју брижност довести до тачке усијања, покривајући овог брата својом тамом у тренутку док псалмопојеш химне и изображавајући слике у тренутку богоугодне брижности, еда би својом демонском бригом ударили на богоугодну бригу, те нас заробили, и од узвишених добара удаљили, и учинили да заборавимо стих: „Пренеси бригу своју на Господа“. Јер, они добро знају да из наше превелике брижности за братом могу породити жалост и тако онеспокојити наш управљачки део душе. Осим тога, демони распирују тихе притужбе на кашњење, као да је брат био немаран у погледу ревности свог служења, како би многобрижну чежњу изокренули у мржњу. Наводно се бринући за путника, демони имају обичај да чине следеће: оног дана када примете да долази, они изображавају његов лик у сну; и када сан прође, они користе прилику одустног путника и подстичу нас да се прихватимо ониромантије, коју би требало одбацити и посве од себе удаљити; у супротном, полазећи од ових ствари, демони ће стровалити душу у многе заблуде. Заправо, демони не знају ништа унапред, већ посматрају оно што се збива, те ово обзнањују и изображавају у нашим маштаријама. Када пребивамо у тиховању и они угледају брата како нам долази у посету, они нас често упозоравају на ово посредством помисли, у које се не сме веровати чак и ако нам се чини да говоре истину. Јер, кроз ову наводну истину, они доносе лаж, еда би од ових делимичних истина могли да исткају замке на путу који лежи пред нама.

Као што непрочишћено злато ливено у пећи за топљење постаје чистије, тако и новопридошли монах који оплемењује своју нарав у заједници постаје блистав захваљујући истрајном уздржању. Наиме, преко браће која му намећу заповести, он се учи послушности, а преко онога који га прекорева, он припрема своју природу да стекне дуготрпљење. Према томе, кад год прима увреде с радошћу и понижење прихвата са смирењем, уздижући се изнад супротстављених страсти, он се труди да заблиста врлинама, јер му благодат дарује све већу силу.

Као што они који силазе до корена земље извлаче из ње злато, тако и они који силазе до златног смиреноумља износе из њега врлине.

Пошто је одсекао узроке страсти, ум се посвећује сагледавању и доживљава стање покоја. Међутим, пре него што их пресече, ум доживљава напор и невољу, јер раслабљен ступа у борбу с противницима.

Старци у потпуности одобравају анахорезу која се постепено предузима, уколико је човек доспео до овог степена након што је достигао пуноћу врлина у заједници. Дакле, ако неко може да напредује у анахорези, треба му допустити да се опроба. Међутим, ако не може ово да учини и назадује у врлини, нека се врати у заједницу како не би, због немогућности да се суочи с лукавим помислима, изгубио разум.

Као што су синови утеха ожалошћеној удовици, тако су подвижнички напори охрабрење палој души; јер, они распршују помисли очајања, сеју веру у преумљење, објављују милосрђе Христово и изобличују учињене грехе. Према томе, не би требало да се старамо око подвижничких дела само из пуке навике, већ би требало да их чинимо с разумевањем и благодарењем, еда душа не би била лишена ове узвишене философије. Ако у сваком делању препознајемо Онога који наше подвижничке напоре доводи до савршенства, тада ћемо свако наше дело запечатити благодарењем.

Као што штене смишља да украде хлеб детету, тако зла помисао тражи да украде разумевање из нашег срца. Зато немојмо своју младост проводити чинећи зла дела непријатеља, еда им не бисмо предали душу и допустили им да нас похарају.

Као што хор звезда својим бакљама обасјава небо, тако и светлоносна истина речи просветљује човека. Носимо, дакле, на својим устима склоност к истини, јер „Господ настањује у дому своме оне који имају склоности к самотном животу“.

Као што силовита муња најављује грмљавину, тако и речи изречене с подробношћу објављују веру. Похитајмо да будемо верни истини како бисмо напредовали у љубави и ушли у метрополу врлине.

Као што се сунце осмехује читавој земљи својим блиставим златним лучама, тако и љубав својим просветљеним делима пружа радост читавој души. И ако смо заиста стекли љубав, угасили смо страсти и допустили смо да наша светлост заблиста до небеса. Дакле, предузми сваки могући подвижнички напор док не стекнеш свету љубав, јер у њеном одсуству ниједно твоје садашње делање неће имати смисла: гнев постаје суров, нарав постаје дивља, а подвижнички напори се врше с охолошћу и жељом за људском славом. Према томе, смиравајмо нашу душу постом, угледавши се на Давида који је смирио своју душу постом и жаловањем.

Нека онај који се упушта у суровија телесна подвижничка дела не чини ово због похвале и нека се не надима људском славом због наведеног. Јер, ако демони могу учинити душу охолом у овим стварима, они могу суровост и телесни подвиг удружити с људском славом, и могу подстакнути душу к достизању још већих подвижничких дела, еда би се она још више преузносила. Заиста, демони шапућу у нашем унутрашњем свету кроз помисли и предлажу нам следеће: „Као што је тај и тај преузео на себе сурови подвиг, и стекао велики углед, и након што се упокојио о њему се још увек причало, тако би требало и ти да се попнеш на висине подвижничких достигнућа, и да свој големи углед прошириш читавом васељеном, и да људи говоре о теби чак и након твоје смрти“. Посредством ових обмана, демони не само да ратују с твојим телесним подвижничким напорима, већ те позивају да склопите савезништво, јер посредством ових ствари они ударају на душу силним невољама. И заиста, они уздижу монаха до трона учитељске службе, еда би због овога био извикан као први међу великим подвижницима и зналцима. Након тога, демони подстичу у њему завист и љубомору према онима који су хваљени због својих врлинских постигнућа, и због чијих се подвижничких делања многи диве, и чије је познање на сличан начин прослављено. Понекад на преваран начин успављују распаљеност његове плоти, сакривајући нечисте помисли његовог унутрашњег света, еда би помислио како је властитим суровим начином живота савладао духа блуда, и како је освештао своје срце у блиставом исијавању светих, и како се узнео на највишу лествицу светости. Осим тога, демони му изображавају дуготрајност његових подвижничких дела, и његовог уздржања, и многог пошћења, еда би се монах погордио као онај који се истиче међу другима и да би се узохолио пред осталом браћом, сматрајући их осредњим монасима. Исто тако, подстичу га да препричава своје борбе као да су остварене само његовом властитом снагом, говорећи: „Ја сам то и то учинио, подвизавао сам се у таквим и таквим делањима, веома сам пострадао“, а затим затварају његова уста да не могао даље да говори и каже: „Али, ово нисам учинио ја, већ Божија помоћ која је у мени“; јер, демони не допуштају да исповеди Бога као свог помоћника у делима због којих се хвали, еда би покупио за себе све похвале због својих надметања, као да је успео да однесе победу у свим борбама ослањајући се само на властиту тобожњу снагу; као последица реченог, монах се утапа у дубине богохуљења, јер из своје безумности сматра да је једино себе самог имао за помоћника. Према томе, када његово срце одзвања помислима славољубља и када им се не супротставља, монах неће моћи да избегне махнитост која се збива у тајности његовог унутрашњег човека, јер његов управљачки део душе бива пометен или уверљивим сновима, или приказама које узимају обличје за време ноћних бдења, или виђењима која опажамо при промени светлости. Јер, „сам Сатана узима на себе обличје анђела светлости“ да би нас обмануо, те говори да ће нам пружити благодатни дар како бисмо пали ничице пред њим и поклонили му се. Или, пак, објављује да ће те уздићи до светости и обећава да ће те посветити. Нажалост, неки су у ово поверовали, и истине се лишили, и с ума скренули. Ти, дакле, молитвени заступниче Свете Тројице, знајући све ово, чувај своје срце с великом будношћу у подвижничким напорима које предузимаш, еда не би обраћао пажњу само на спољашње подвиге и био уловљен унутрашњим замкама!

Произнесох ове речи ове тебе ради, чедо моје, и нека срце твоје сачува изреке моје. Сећај се Христа који те чува и немој заборавити једносуштну Тројицу којој се поклањамо!