Често сам се чудио вашим осећањима према нама и вашем вапају за нашом бедношћу, ништавношћу и безначајношћу, која можда нема ничег љубавног у себи; јер, ви нас храбристе својим речима, подсећајући нас на пријатељство и отаџбину, трудећи се да нас очинским саосећањем привучете назад себи, баш као неког бегунца. Стога признајем и не поричем да сам постао бегунац, а сада ћете сазнати и који је разлог, јер се чини да сте жарко желели да ово сазнате.

Прво и пре свега, био сам погођен неочекиваним догађајем и нисам могао суздржати своје многобројне помисли, као што и бива када неочекивана бука крајње изненади затечене људе; но отишавши, ја одбегох далеко и боравих неко време одвојен од вас. Осим тога, обузе ме извесна жарка чежња за божанским учењима и философијом која је у њима садржана. И питах се: Како можемо победити зло које у нама пребива? Ко ће бити мој Лаван, ослобађајући ме од Исава и упућујући ме према највишој философији?

И тада, уз Божију помоћ, остварисмо – колико беше могуће – наш циљ тиме што пронађосмо Божије изабрано оруђе и дубоки бунар мудрости – односно, христоречитог Григорија. Зато вас молимо: дајте нам времена, само мало времена! Ово тражимо не зато што смо склони животу у градовима – јер нисмо заборавили да Зли ђаво вара људе таквим средствима – већ зато што проценисмо да је друштво светих људи од највеће помоћи. Јер, говорећи помало о божанским учењима, а још више слушајући о њима, стичемо навику сагледавања која се не губи олако. Тако ствари тренутно стоје с нама.

Што се вас тиче, о богољубљени моји, које волим изнад свега, чувајте се филистејских пастира, иначе ће вам неко од њих ненадано затрпати бунаре и загадити чистоту вашег познања у питањима вере. Јер се они тиме одувек баве: не поучавањем незагађених душа из божанских Писама, већ да путем спољашње мудрости ставе истину на своју страну.

Јер онај ко уводи „нерођеног“ и „рођеног“ у нашу веру, који учи да „онај који одувек постоји некада није постојао“; да „онај који је природом и од вечности Отац тек сада постаје отац“ и да „Дух Свети није вечан“ – зар такав човек није потпуни Филистејац? Он завиди овцама нашег праоца-патријарха, како оне не би пиле од чисте воде која тече у живот вечни, већ би да за себе присвоји речи пророка који каже: Оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде. Ипак, ми морамо исповедати Бога Оца, Бога Сина и Бога Светог Духа, као што нас томе уче божанске речи и они људи који су их узвишеније разумели.

Онима који нас клевећу да смо „тритеисти“ нека буде речено како ми исповедамо једнога Бога, не у броју једног већ по природи. Заправо, није све што називамо „једним“ у броју заиста једно, нити је једноставно по природи. Штавише, Бог се од стране свих исповеда као једноставан и несастављен. Ипак, Бог није због тога један у броју.

Ево о чему говорим: кажемо да је космос један у броју, али не и један по природи, нити пак једноставан, пошто га растављамо у елементе од којих је састављен, тј. од ватре, воде, ваздуха и земље. И опет, кажемо да је човек један у броју, јер често говоримо о „једном човеку“. Али он није једноставан, будући да је састављен од душе и тела. Исто тако, кажемо да је анђео један у броју, али не и по природи, нити да је једноставан, јер анђелску ипостас схватамо попут ипостаси састављене од суштине и светости.

Ако, дакле, све оно што је једно у броју није једно и по природи, а оно што је једно по природи и једноставно није једно и у броју – а ми кажемо како је Бог један по природи – како нам онда противници приписују број, иако смо искључили сваки број из ове блажене и умствене природе? Број је, наиме, својство количине, а количина је повезана с телесном природом; дакле, број припада телесној природи. Наравно, верујемо да је Господ творац наших тела. Зато сваки број означава оне ствари којима је дата тварна и описива природа; али „једност“ и „јединост“ је ознака једноставне и неописиве природе.

Зато онај који уводи број или творевину у исповедању Сина Божијег или Светог Духа, невољно уводи тварну и описиву природу. Под „описивом“ не мислим само на природу која је ограничена простором, већ и на све оно што је било обухваћено промислом од стране Онога који ће га довести из небића у биће – другим речима, мислим на природу која може бити обухваћена знањем. Због тога, све што је свето – а има описиву природу – има светост по учешћу у Извору светости, тј. у Светом – и подложно је злу. Но, Син и Дух Свети су извори светости, те из њих свако логосно створење бива освећивано у сразмери са својом врлином.

Ми – у складу са истинским учењем – не говоримо да је Син сличан, нити несличан Оцу. Оба појма су подједнако немогућа, јер се „слично“ и „неслично“ користе само у погледу квалитета, а божанство је слободно од сваког квалитета. Ипак, исповедајући истоветност њихове природе, ми такође прихватамо њихову једносуштност и избегавамо сложеност природе, јер Отац – који је Бог по суштини – рађа Сина, који је такође Бог по суштини. Тиме је показана њихова једносуштност: јер онај који је по суштини Бог мора бити једносуштан с Оним који је такође Бог по суштини. Чак се и човек назива богом, као у изреци: Ја рекох богови сте; слично овоме и демони се називају боговима, попут стиха: Јер су сви богови незнабожаца демони. Први су названи боговима по благодати, док су потоњи тако лажно названи. Ипак, једино Бог јесте Бог по суштини.

Наиме, када кажем „једино“ Бог јесте по суштини Бог, тиме јасно указујем на свету и нестворену суштину Божију. Понекад се „једино“ користи за конкретног човека, када кажемо за Павла да он једини би однесен у рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити; а каткад се користи и за заједничку људску природу, када Давид каже: Човек је као трава, а дани његови као цвет пољски, тако прецвета – јер он овде не говори о конкретном човеку, већ о заједничкој људској природи. И заиста, сваки човек је пролазан и смртан. Слично овоме разумемо и ствари које су изречене у односу на божанску природу: Он који једини има бесмртност; као и: Јединоме премудроме Богу; те: Нико није благ осим једнога Бога – јер овде појам „једнога“ значи што и „једино“. Затим: Он разапиње небо сам; и опет: Господа Бога својега бој се и њему једином служи; као и: Нема Бога осим мене.

У Писму је назив „један“ и „једини“ додељен Богу Оцу, али не као различитом од Сина и Светог Духа, но као разлика у односу на оне који нису истински, већ који су лажно названи боговима. На пример: Тако га Господ вођаше, и с њим не беше туђега бога; и: И одбацише синови Израиљеви Вале и Астароте, и служише Господу јединому; и опет каже Павле: Јер ако и има такозваних богова, било на небу било на земљи, као што је много богова и много господа, али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз њега.

Сада се можемо питати зашто рекавши „један Бог“ Павле није био задовољан том речју – јер рекосмо већ да се „један“ и „једини“ односе на божанску природу – већ додаје Оца и помиње Христа. Претпостављам да је Павле, изабрано оруђе Божије, сматрао да овде није довољно просто објавити Бога Оца, Бога Сина и Бога Светог Духа – на шта јасно указује изразом „један Бог“ – осим ако истовремено посебно не укаже на Онога „од кога је све постало“, мислећи на Оца и на Онога „кроз кога је све постало“, мислећи на Сина; уз све ово сматрао је потребним да објави и оваплоћење, дода страдање и објави васкрсење додајући име „Исуса Христа“. Јер, наведено име нас подсећа на управо овде разматране ствари.

Штавише, управо је због овога Господ Исус одбио да буде објављен као „Христос“ (Месија) пре страдања; зато: Тада запрети ученицима својим да ником не говоре да је он Исус Христос. Јер намераваше допустити им да га објаве као Исуса Христа одмах пошто би „испунио икономију спасења“, односно, „након васкрсења из мртвих и вазнесења на небеса.“ Управо то значе стихови који говоре: А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа; као и: Верујте у Бога и верујте у мене – док Дух Свети све време покрива наше разумевање, а како не бисмо отпали од једне идеје разумевајући неку другу и презрели икономију бавећи се богословљем. Тако наше несавршенство може постати непобожност.

Држећи се за речи Светог Писма – које наши противници узимају и изокрећу према њиховим потребама, па их затим износе пред нас како би понизили славу Јединородног – истражимо њихов смисао колико можемо. Најпре размотримо речи: Ја живим кроз Оца. Ово је, наиме, једна од стрела испаљених против неба од стране оних који наведене речи непобожно употребљавају. Овај израз, према мом мишљењу, не означава Христов живот у вечности, јер све оно што има постојање у нечему другоме не може живети само по себи – баш као што оно загревано од стране другог не загрева само себе – зато је наш Господ рекао: Ја сам живот – већ означава онај живот у телу и времену којим Христос живљаше кроз Оца. Јер, Христос борављаше међу људима у овом животу својом вољом и није рекао: Живео сам кроз Оца, већ: Живим кроз Оца – тиме јасно означавајући садашње време.

Такође, под „животом“ се може мислити и на онај живот којим је Христос живео, будући да је у себи самом имао Бога Логоса. И видимо да је то тако из онога што следи: Онај који једе мене – каже – живеће кроз мене. Јер, ми једемо Његово тело и пијемо Његову крв, постајући причасници Логоса и Мудрости путем Његовог очовечења и Његовог видљивог физичког живота. Он назива „телом и крвљу“ целокупну тајну Његовог пребивања с нама и открива хришћанско учење састављено из делатних, природних и богословсих елемента, а којима душа бива храњена и припремана за сагледавање есхатолошких стварности. Вероватно је да наведене речи управо ово значе.

И опет каже: Мој Отац је већи од мене. Неблагодарна створења, та деца Злога, такође се користе овим речима. Ипак, верујем како се чак и из овог израза може показати да је Син једносуштан Оцу, јер знам да се упоређивања стриктно односе на ствари које су исте природе. Јер, кажемо за једног анђела како је већи од другог или да је овај човек праведнији од оног, те да је једна птица бржа од неке друге. Ако се, дакле, поређења врше једино међу стварима исте врсте – а Отац је назван „већим“ у поређењу са Сином – онда је Син једносуштан Оцу.

Ипак, постоји још једна мисао повезана с овим речима. Шта је, наиме, чудно у томе да онај који Логос и тело постаде признаје Оца већим од себе – будући да је сматран мањим у слави од анђела и мањим у лепоти од других људи? Јер, каже: Учинио си га замало од анђела и: Учинио си га привремено мањим од анђела, те: И видесмо га и не беше ништа на очима, чега ради бисмо га пожељели. Презрен беше и одбачен између људи.

Он претрпе све ове ствари из великог човекољубља према својим створењима, како би спасио изгубљену овцу и вратио је у тор с осталим овцама; како би у добро здравље и отаџбину вратио оног човека који силажаше из Јерусалима у Јерихон и паде међу разбојнике. Можда ће јеретици презрети Христа и због јасли у којима је – као дете – био храњен Логосом и приговорити му због Његовог сиромаштва, будући да Он – син дрводеље – није био удостојен чак ни колевке? Син је мањи од Оца због следећег: Он умре тебе ради, а како би те избавио од смрти и учинио причасником небеског живота. Оптужити Христа за ово било би безумно попут какве оптужбе упућене лекару који се савија преко болесничке постеље и удише самртнички смрад, а како би исцелио оне који пате!

Тебе ради Христос не зна час, нити дан последњег Суда. Ипак, ништа није непознато суштаственој Мудрости кроз коју су све ствари створене и нико није остао равнодушан на Његово творачко дело. Христос икономијски одлаже последњи суд ради твоје слабости, како грешници не би пали у очајање због преосталог времена – сматрајући да није остало довољно времена за преумљење. И опет, како они који се дуго боре с противничким силама не би напустили своје борбене положаје због дужине времена. Дакле, и за једне, и за друге он икономијски одлаже време путем свог тобожњег незнања. За једне прекорачујући време за добру борбу, а за друге одређујући време за покајање њихових грехова.

Иако Христос у јеванђељима убраја себе у оне који не знају – и то, као што већ рекох, ради слабости многих људи – ипак у Делима апостолским – говорећи насамо с апостолима као са савршенима – он као да изузима себе када каже: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти. Нека ове речи буду довољне за нашу тренутну сврху, иако су изнесене на прилично груб начин. Но, надаље, смисао овог израза мора бити много јасније размотрен. Зато покуцајмо на врата познања како бисмо можда разбудили господара куће, који даје духовни хлеб онима који га траже, будући да су они које желимо да угостимо пријатељи и браћа.

Свети ученици нашег Спаситеља – достигавши сагледавање, колико су као смртници могли, и бивши очишћени самим Логосом – вапише за циљем и жуђаху да спознају крајње блаженство, за које наш Господ рече да га ни његови анђели, нити Он сам не познају; јер је речју „дан“ мислио на потпуно и јасно разоткривање Божијих логоса, а рекавши „час“ на сагледавање Једног и Јединог – тј. познања које је приписао једино Оцу. Претпостављам, дакле, да се за Бога каже како познаје о себи самом оно што Он јесте, а не оно што није. Каже се да Бог познаје праведност и мудрост, будући да Он сам јесте Праведност и Мудрост, но да не познаје неправду и зло – јер Бог који нас је створио не може бити неправедан и зао.

Ако се, дакле, каже да Бог познаје о себи самом оно што Он јесте, а не оно што није; те ако наш Господ није – у складу са смислом оваплоћења и искуственог учења – крајњи циљ жеље, онда наш Спаситељ не познаје крај и крајње блаженство. Чак ни анђели не знају – каже Христос; то јест: „Чак ни њихово сагледавање, нити сагледавање логоса њиховог служења није крајњи циљ жеље.“ Јер је и њихово познање делимично у поређењу с познањем лице у лице. Само Отац зна – каже Он – будући да сам Отац јесте крај и крајње блаженство. Наиме, када Бога не будемо спознавали у огледалима или кроз какве друге посреднике, већ му приступимо као Једном и Једином, тада ћемо видети и коначни крај. Јер, каже се да је Христово царство све од тварног познања, а царство нашег Бога и Оца јесте нетварно сагледавање и – ако се тако може рећи – сагледавање самог нескривеног божанства.

Ипак, и наш Господ Христос јесте крај и крајње блаженство у складу са смислом Логоса. Шта оно каже у Јеванђељу? И ја ћу га васкрснути у посљедњи дан – „васкрсењем“ назива се преображење тварног познања у нетварно сагледавање, а под „последњим даном“ мисли се на оно познање које је изнад сваког другог познања. Наш ум ће бити васкрснут и узнесен ка највишем блаженству само онда када Логоса буде сагледавао као Једног и Јединог. За сада, наш одебљали ум је везан за земљу и помешан с блатом, те не може управити поглед ка неометаном сагледавању. Дакле, усмераван лепотом која је на известан начин сродна његовом телу, он разматра дела свог Творца и разумева их у сладу с њиховим дејствима. И тако, бивајући оснаживан мало по мало, ум ће бити способан да приступи самом нескривеном божанству.

Мислим да су управо у складу с наведеним схватањем изречене речи: Ја и Отац једно смо, као и: Није моје да дам, него којима је припремио Отац мој. Ово је Христово предавање Царства Његовом Богу и Оцу, јер Христос јесте први плод, а не сам крај, и то судећи према већ поменутом искуственом учењу, које не сагледава Христа по себи, већ као Христа за нас. И опет – будући да ствари овако стоје – када ученици питају у Делима апостолским: Господе, хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево?, Он каже: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти. Другим речима, познање овог Царства није за оне који су заробљени телом и крвљу. Јер је сагледавање ових ствари у Очевој власти; а под „влашћу“ Христос мисли на оне који су под Његовом сопственом влашћу; а под „Његовом“ на оне који се на обазиру на земаљске ствари.

Што се тиче „времена“ и „дана“, молим вас немојте мислити на чулно време и дане, већ на одређене интервале познање које рађа Умствено Сунце Христос. Јер, молитва нашег Спаситеља мора бити испуњена, будући да се сам Исус молио: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби. Пошто је Бог један, Он сједињује све при своме усељењу у сваког понаособ; а свака бројчаност нестаје при присуству саме Једности.

Ето, заиста се нисам штедео у покушају да разрешим овај одељак по други пут. Ако неко уме боље да говори и побожно исправи наше речи, онда му допустите да говори и исправља – и Господ ће му се одужити у наше име! Јер у нама нема зависти. Нисмо се подвргли истраживању наведених одељака Писма из ривалства или таштине, већ ради користи љубљених, а како ова земаљска оруђа – која имају у себи благо Божије – не би очито била преварена од стране људи са отврдлим срцем, нити од необрезаних људи који се наоружаше оружјем будаласте мудрости.

И опет, Христос би створен; јер мудри Соломон у својим Причама каже: Господ ме створи. „Почетком еванђелских путева“ беше назван онај који нас уводи у Царство – не као створење по суштини, већ као онај који постаде „пут“ по икономији. Заправо, „постати“ и „бити створен“ значи исту ствар. На исти начин Он постаде „пут“, „врата“, „пастир“ „ангел“, „јагње“, као и „првосвештеник“ и „апостол“, тиме различита имена примењујући на различите ситуације.

Или, опет, шта би јеретици рекли о непокоривом Богу, но који ипак постаде грех нас ради? Јер, писано је: А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори. Зар се не бојиш, о човече, Бога који тебе ради би назван „покорним“? Јер, Он твоје покоравање чини сопственим и назива себе „покорним“, пошто се ти бориш против врлине. Такође, говори о себи како би „прогоњен“; јер када Павле хиташе к Дамаску – намеравајући да затвори Христове ученике – Он тада рече: Савле, Савле, зашто ме гониш? И поново себе назива „нагим“ када је неко од браће остао наг: Наг бејах, каже, и оденусте ме; и када други бејаше у затвору, он сам себе назва „затвореником“. Он понесе наше слабости и немоћи наше. Ако, дакле, преузе на себе наше немоћи и грехове – преузе и потчињавање које је такође једна од слабости. И тако Господ учини сопственим оне немоћи које нас окружују, преузевши на себе наша страдања кроз заједницу с нама.

Богоборци такође узимају и стих: Син не може ништа чинити сам од себе, а како би сасвим упропастили оне који их слушају. Но, за мене чак и ова изрека јасно сведочи да је Син исте природе с Оцем. Јер, ако свако разумно створење са слободном вољом може чинити шта хоће и има подједнаку склоност ка добру и злу – а Син не може ништа чинити сам од себе – онда Син није створење. Ако није створење, онда је једносуштан с Оцем. И опет, ниједно створење не може чинити све што хоће. Но, Син – на небу и земљи – чини све што пожели. Тако, дакле, Син није створење. И још: сва створења се састоје или од супротности или су супротностима подложна. Али Син је праведност сâма и јесте нетваран. Тако, Син није створење и будући да није такав – једносуштан је Оцу.

Изложење напред наведених речи је довољно за нас, будући да смо дали све од себе. Сада настављамо даље према онима који се противе Светом Духу, укидајући сваку охолост њихове помисли која се подиже против познања Божијег. Ви кажете да је Свети Дух створење. Па ипак, свако је створење слуга свог творца, јер је казано: све и сва служи Теби. Ако је Дух слуга, онда поседује светост као додатак – ипак, све што има светост као додатак заснива се на злу. С друге стране, Дух Свети – будући свет по суштини – беше објављен као „извор освећења“. Тако, дакле, ни Свети Дух није створење. А ако није створење, онда је једносуштан Богу. Реци ми, како можеш онога ко те ослобађа из ропства називати робом? Наиме, писано је: Јер закон Духа живота ослободи ме од закона греха и смрти.

Нити ћеш се усудити рећи да је суштина Духа Светога изменљива, када једном схватиш природу силе непријатеља који отпаде – попут севања муње с неба – од истинског живота, јер имаше светост по учешћу и његова промена беше последица зле воље. Због тога је – отпавши од Једног и одбацивши своје ангелско достојанство – прозван ђаволом због свог карактера. Кад ишчезе његово првобитно и блажено стање, ова непријатељска сила је завладала.

Ако, дакле, кажу да је Свети Дух створење, онда приписују ограниченост Његовој природи. Како онда стоје стихови који говоре: Дух Господњи испуњава васељену и: Куда ћу поћи од Духа твога? Но, он чак не исповеда ни да је Дух једноставан по природи, јер се чини да га сматрају једним по броју. Али, оно што је једно по броју није такође и једноставно по природи, као што већ рекох. А ако Свети Дух није једноставан, онда је састављен од суштине и светости, и као такав је сложен. И ко је толико неразуман да каже како је Свети Дух састављен а не једноставан, и истовремено – будући неједноставан – једносуштан с Оцем и Сином?

Ако је сада потребно наставити с расправом и узети у разматрање озбиљније ствари, онда пре свега сагледавајмо божанску силу Духа Светога. У Писму налазимо помен о три стварања: прво и најважније стварање јесте прелазак из небића у биће; друго, промена из горег у боље стање; и треће, васкрсење мртвих. У свим поменутим стварањима, наћи ћеш Светога Духа како садејствује с Оцем и Сином. Погледај, на пример, постанак небеса и шта Давид каже о томе: Речју Господњом небеса се утврдише и Духом уста Његових сва сила њихова. И опет, човек је саздан путем крштења: јер ако је ко у Христу, нова је твар. А шта каже Спаситељ својим ученицима? Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа. Овде још једном видиш Светог Духа као присутног са Оцем и Сином. Шта би тек рекао о васкрсењу мртвих, када знаш да ћемо се упокојити и вратити у сопствени прах? Јер смо прах и у прах ћемо се вратити, али и: Послаће Духа свога и опет нас саздати, и обновиће лице земље. Јер, оно што свети Павле назва „васкрсењем“, Давид описа као „обновљење“.

Послушајмо опет онога који беше узнесен на треће небо. Шта он каже? Зар не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама? Али сваки храм је храм Божији. Ако смо, дакле, храмови Духа Светога, онда је Свети Дух такође Бог. Свакако, каже се и „Соломонов храм“ – но једино у смислу да Соломон беше његов ктитор. Чак и да смо у овом смислу храмови Светог Духа, он је опет Бог; јер: Онај који је све саздао јесте Бог. Но, ако је смисао у томе да Свети Дух почива у нама и бива прослављан од нас, онда исповедајмо да је он Бог. Јер: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи!

Али, ако непријатељи одбаце појам „Бога“, нека онда барем науче шта ово име означава. Назван је „Богом“ јер сагледава све постојеће и зато што је све постојеће основао. Ако се, дакле, назива „Богом“ зато што сагледава и оснива све постојеће, а Свети Дух познаје све ствари Божије – као што дух унутар нас познаје све о нама – онда Дух Свети јесте Бог. И опет, ако мач Духа јесте реч Божија, Дух Свети је Бог; јер мач припада ономе за кога Реч каже да је Његов. Ако се Син назива десницом Очевом, јер десница Господња учини силу и: Десница твоја, Господе, сатре непријатеља, а Дух Свети је прст Божији – као што каже изрека: Ако ли ја прстом Божијим изгоним демоне, те у другом јеванђељу: Ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне – онда је Дух Свети исте природе с Оцем и Сином.

Будимо за сада задовољни овим речима о часној и Светој Тројици – јер није могуће надаље нашироко говорити о Њима. Но, узимајући семе од наше скромности, обрађујте за себе плод, јер нам је потребан такав плод из напред предочених ствари. Наиме, имам веру у Бога да ћете кроз свој чисти живот доносити плод по тридесет, шездесет и сто; као што се каже: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.

Љубљени, не сматрајте да је Царство Небеско ишта друго до истинско сагледавање ствари какве јесу, а које Свето Писмо назива „блаженством“. Јер, ако је Царство Божије у вама – а у погледу нашег унутрашњег човека нема ничег што би било сједињено са сагледавањем – онда је Царство небеско сагледавање. Заправо, кад једном будемо ослобођени овог земаљског тела и обучемо се у непропадљиво и бесмртно тело, онда ћемо сагледавати праобразе самих ствари, чије тек сенке сада видимо, такорећи, као у огледалу. Заиста ћемо их видети, само ако усмеримо свој живот ка праведности и очувамо истинску веру, без које нико неће видети Господа. Јер, писано је: Мудрост неће ступити у злонамерну душу, нити ће починути у грешном телу.

Нека нико не протестује говорећи ми: „Ти нам философираш о бестелесном и нествореном бићу, а не видиш ствари које су ти пред носом!“ Сматрам, наиме, апсурдним да наша чула буду засићена њима одговарајућом храном, док сам ум остаје изван своје уобичајене активности. Јер, као што чула имају користи од чулних ствари, тако и ум има користи од умних. Истовремено, мора се рећи да Бог – који нас је створио у почетку – начини и наше природне способности којима није потребно подучавање. Нико не учи вид како да сагледава боје и облике; или слух да слуша звуке и гласове; нити њух да разликује пријатне и непријатне мирисе; или пак укус да окуша зачине и јела; нити пак чуло додира да осећа глатко и грубо, као и хладне и топле ствари. Исто тако, нико не може подучавати ум да се удаљава од умних ствари. И као што чула, ако оболе, траже бригу и потом испуњавају своје уобичајене активности, тако и ум – који је повезан са телом и испуњен телесним фантазмима – потребује веру и исправно владање, које утврђује ноге моје као у јелена и на висину ме поставља.

Чак и мудри Соломон даје сличан савет када говори о мраву као непосрамљивом раднику, тиме за нас оцртавајући пут подвижничке борбе; и другде загонетно помиње восак мудре пчеле, тиме означавајући природно сагледавање, с којим сједињује расправу о Светој Тројици – будући да се Творац свих почетака по аналогији сагледава из лепоте творевине.

Заблагодаривши Оцу, Сину и Светоме Духу приведимо ово писмо крају, будући да је умереност у свим стварима најбоља – као што пословица каже.