Каже се да од змије уједен човек лакше подноси страдање ако разговора са неким ко је исто доживео; тако сам и ја утешен у многим ранама моје душе, говорећи теби – која често биваш рањавана – да су многобројне и велике демонске преваре против нас који се силно трудимо да стекнемо познање Христа.

Ипак, треба да знаш да ниједно искушење не даје души такву искреност у тренутку молитве као што то чини телесно искушење; нити наш Господ икоме даје такво бестрашће као што дарује ономе који све подноси успешно са благодарењем и презире ову телесну потребу. Нека те блажени Јов увери у речено, он који је након борбе у овој кожи угледао Бога и од Њега сазнао разлог за подношење својих искушења.

Када бисмо размишљали о нашим боловима, хвалећи Бога и не гневећи се на оне који нам служе, чули бисмо и корисне приповести о духовном сагледавању. Јер, такви су закони за оне који су слично искушавани. Но, ако нас кушачи ометају у духовном сагледавању виших стварности, само ћемо умножити нападе непријатеља будемо ли празнословили са непостојаним мушкарцима и женама. Сети се: иако су Јовови саговорници хтели да утеше свог пријатеља кроз сагледавање логоса божанске промисли, ђаво их је искористио како би разбеснео блаженог Јова. Јер, ђаво зна да онај ко трпи бол, лакше бива доведен у стање беса.

Зато стрпљиво подноси ако вапиш а од друге стране не добијаш одговора. И ово је удео искушаваних, јер писано је: „Дозвах слугу свога и не одговори ми.“ И не чуди се ако те неко од познаника искушава, будући да ни Јовови пријатељи нису имали милости према њему. Зли ђаво уређује све ове ствари, желећи да помрачи ум, којим сагледавамо Бога као Творца и којим приносимо чисту молитву Богу.

У свему наведеном искушавани постају само још ближи Богу, тражећи помоћ од Њега; јер ако је добро бити близак са Богом, онда им њихово искушење сасвим бива од користи. Ако је тачно, као што блажени Павле каже, „да невоља гради трпељивост, трпељивост пак прекаљеност, а прекаљеност наду; и нада не срамоти“, онда искушења оснажују ум, чинећи га пријемчивим за Царство Божије.

Зато се потруди, о мудра жено, да даш добар пример не само женама већ и мушкарцима, постајући узор трпљења; јер приличи Христовој ученици борити се до крви, сведочећи тиме свима да наш Господ прима и жене под своје окриље, дајући им мужевност у борби против демона и да снажи нејаке душе својим заповестима и вером.

Увек си ми писао као неком земљораднику, као да имам снаге да обрађујем духовну земљу. Ипак, још увек ниси видео моју њиву, која је пуна трња и чкаља. Нити си видео мој духовни виноград који је сув, неплодан и лишен духовног грожђа.

И упркос овоме усудили смо се да немилосрдно кувамо плотске душе и да их спасимо од тврдоће порочног живота. Но, у недостатку воде познања, безрој пута смо спалили свој лонац. И стидим се да говорим о нашој секири, колико је често приликом цепања дрва запалила ватру, јер је ударила у камен или у камено срце, или не знам како то да назовем.

И поред свега овога послао си нам чисто сребро, које смо ми, старајући се да поступимо исправно, променили у новац и вратили ти назад. Посуде и чаше какве си наручио овде нису доступне. И благословени смо ако нисмо погрешили у прорачуну.

Да ли смо можда некако увредили ђакона Олимпа? У сваком случају, прослављамо нашег Господа што нас је удостојио да прославимо Свету Пасху с мужем који својом беседом може да умири свирепост душе наше.

Послао си ми у писму оно што се нисам надао да ћу примити или сазнати, а оно што сам се надао да ћу сазнати ниси ми открио, наиме: Ко те је примио под своје окриље? Да ли је блажен? Како живиш и ко су они с којима пребиваш? Заиста бих волео да сазнам ове ствари.

Међутим, ако се ништа није догодило према твојој вољи, немој се томе чудити, већ се сети Онога који није имао где да приклони главу своју. Јер, ако не примише Њега, који је Глава свега постојећег, колико ће тек одбацити човека скромног држања.

И сам добро знаш да се земља не опире лисицама које у њој желе да направе јазбине. Но, колико често се обрушава на оне који копају бунаре у њој, строваљујући их и гушећи их.

Прослављамо Господа што нас се сећаш с љубављу и свима доказујеш искреност своје љубави.

Видео сам писмо твоје светости у којем си показао изобилну љубав према нама и заповедио нам да ти пошаљемо понешто од наших трудова. Раније нисам желео послати ништа од мојих списа, због стида пред лицем твоје трезвености. Но, сада, пошто ми је заповеђено, ја сам се одмах повиновао и послао ти књигу с насловом Противречитељ, како би је могао читати, исправити и допунити шта год недостаје, у случају да смо неку од нечистих помисли представили непрецизно или нисмо пронашли прави одговор који им се супротставља. Исповедам твојој преподобности како се једно време уопште нисам бавио размишљањем о демонским помислима како доликује, јер сам често био узнемираван њима, а након твог одласка из моје келије претрпео сам неописива страдања од њих. Ипак, сада благодарим нашем Господу због ствари које сам чуо и сазнао о теби, баш као што се и молих.

Буди, дакле, мој проповедник уздржања и смиреноумља, истребљивач помисли и сваке охолости која се подиже против познања Христа, да би ум у тренутку молитве имао смелости према Богу – наиме смелости која припада онима који превазилазе ове помисли – и како не би отежао или био свучен с висине, будући или оборен гневом или помућен жељом. Такве ствари се дешавају гневљивим и прождрљивим људима који се не подвизавају у уздржању током дана и тако не могу избећи зла маштања током ноћи.

И сам знаш – кроз нашег Господа – да је читање божанских Писама врло корисно за очишћење, будући да уклања ум од брига овог видљивог света, из којих произлази изопаченост нечистих помисли и које својим страстима везују ум и причвршћују га за телесне ствари. Зато не оклевај да разговараш с браћом, или да читаш Писмо у одређено време; немој волети свет, нити ишта у свету и стражи над помислима, јер ово је отров који уништава вукове и њега демони веома презиру.

Када се борба води разборито, онда она бива испуњена многим помислима, но рађа и велику чистоту мисли, будући да демони више не могу исмевати и оптуживати душу. Јер, као што је практична мудрост сједињена с расуђивањем практичних ствари, тако и разборитост бдије над утисцима који се појављују у мислима, разликујући свете и несвете, чисте и нечисте помисли. Такође, према речима пророка, у разборитости се стиче искуство с триковима демона који исмевају и који истовремено опонашају перцепцију и сећање, а како би преварили разумну душу која силно тежи познању Христа.

Због тога свако ко узима учешће у овој борби мора тражити разборитости од Господа, не занемарујући остале ствари које доприносе примању овог дара; а ове ствари су укратко: уздржање, кротост, бдење, повлачење од света и непрестана молитва, подржана читањем божанских Писама – јер ништа тако не потпомаже чисту молитву као читање. Подвизавање одсеца страсти тако што искорењује жељу, тугу и гнев; но, читање које прати подвизавање уклања чак и љубав према сликама, узносећи ум ка безобличном, божанском и једноставном познању, које Господ у Јеванђељима симболично назива соба, тиме указујући на скривеног Оца.

Толико је разноврсно и пуно добрих плодова писмо које сте нам добротом својом послали да сам био сасвим преплављен док сам сакупљао и убирао од његових плодова. Благодарећи њима и њиховом миомирису, моје чуло мириса је укрепљено, те сам потпуно обузет весељем и радошћу.

О, када би ми неко даровао такве оце да утеше душу моју која чами у тами и сенци покајања! Исто тако, умесно је да се на овом месту сетимо пословице у којој стоји написано: „Добар је глас из далеке земље као студена вода жедној души“. Међутим, немамо ништа што бисмо могли да вам понудимо заузврат, јер смо „сиромашни и убоги“, и потребна нам је милост Божија, и далеко смо од тога да можемо богато дочекати наше госте храном духовних речи.

Признајем и не тајим да и ја некад давно имах малу њиву и виноград. Но, скакавац прождре моју њиву, док виноград мој разори дивља свиња и уништише га дивљи магарци. И гле, стојим испруженом руком – ах, кад би само била искрено пружена! – пред дверима врлине и тражим милостињу од оних који улазе у храм.

Притеци ми, дакле, молитвом у помоћ и усрдно се моли да ми буду послани Петар и Јован. И нека Петар својом врлином и Јован својим божанским речима учврсте ноге врлине и глежњеве познања, еда бих и ја, благодарећи алегоријском познању, поскочио са земље, и ушао у храм знања, и запрепастио Јудеје!

Током наше претходне посете Палестини ми смо ненамерно мимоишли твоју светост и нисмо били у могућности да собом – на пут пред нама – понесемо неопходне намирнице спасења. Успут смо били, такорећи, уграбљени од стране птица и постадосмо попут камењара, сушом уништавајући све што цвета, пуни трња и гушећи реч у себи. Преклињем те, опрости нам овај грех и моли се за остала моја сагрешења!

Срљамо у море пуно галија и таласа, а ја се сада бојим и оних олупина које ратују против вере, познања и правде; и кроз све наведено, Господ у нама спава и наш ум није будан, иако је способан да путем врлина пробуди Господа. А неуморно нам се супротставља и летећи змај, који час напада својим репом, час шкргутањем зуба. Он не може бити изгнан другачије до ли потпуним презиром хране, иметка и светске славе. Јер, путем ових ствари зли ђаво усађује своје помисли у нашем унутрашњем свету, а кроз острашћене помисли присиљава наш ум да се заплете у видљиве ствари и о њима размишља.

Управо ове страсти и ова три искушења најлукавији ђаво је употребио како би искушао и нашег Господа Исуса: мамећи га да претвори камење у хлебове, а затим му обећавајући васцели свет; и најзад: тумачећи како духовне речи Писма значе да је Христос достојан анђелског служења. Ко је, дакле, способан да у свему овоме изгна демона? И који човек може бити попут Данила – помаган од стране блаженог анђела Гаврила – правећи лопте од смоле, косе и масти, а како би уништио змаја? Ја нисам способан да ово учиним, будући са свих страна опкољен искушењима. Свој чамац сам потпуно предао у руке кормилара и немам поверења у себе самог, већ у Бога који умирује ветрове, заповеда мору и оне у чамцу приводи обали своје божанске воље, наиме – обали за којом жарко чезну.

Молим сина твог Адесија, који је мој брат, да покорава своје тело и – колико је у стању – да га присиљава кроз молитву, пост и бдења; јер, путем њих се желатељни део душе исцељује и не прима зло и скривене помисли. Нека угуши сваку гневљивост у себи, јер гнев је попут Јуде који ум предаје демонима. А ово ће остварити кроз смиреноумље, трпељивост и милосрђе, од којих се рађа љубав којом се Христови ученици препознају. Нека се занима читањем Писама, која не само да сведоче како Христос јесте Спаситељ света, већ и да је Творац векова, као и логоса суда и промисли садржаних у њима. Будеш ли рекао све ово свом сину, нас ћеш сасвим задовољити.

Будући да нам је овај човек Божији и служитељ Христов пружио велику утеху у пустињи, ја га даље поверавам твојој светости и преклињем те да пригрнеш своју душу и принесеш му на дар самог себе, као што сам га ја подражавао и надао се да ћу га наћи.

Не пружам душу своју према Богу као праведник према Праведном, јер испуњен сам безаконим помислима. Нити се приближавам Богу као Творцу, јер не познајем логосе телесних и бестелених бића, нити логосе суда и промисли. Нити стојим пред лицем Божијим, пошто сам бедан, јер све до сада нисам могао да се молим „непокривене главе.“ И носим слике овог света у себи и разговарам с њима у тренутку молитве. И премда обећавам духовно одвајање од света, моја душа непрестано лута међу људима. Гле, куцам на свака врата и истражујем сваки град, да видим да ли могу да купим намирнице таштине, еда бих задовољио своју јадну, ништавну душу. Нека ово буде довољно твоме Лазару, за којег говориш да почива у познању Авраамовог наручја.

Иако похваљујем намеру пречисте ђаконисе Севире, ипак не могу да прихватим њен подухват. Јер, не видим какву би корист могла задобити из овог напорног путовања и преваљивања огромног пута. Напротив, могао бих ти лако показати, уз Божију помоћ, колику штету могу да претрпе, како она, тако и њени сапутници. Према томе, молим твоју светост да спречи оне који су се одрекли света да предузимају некорисна путовања. Заиста, био бих изненађен да не пију од вода Гихона на тако дугом путовању, било кроз помисли свог унутрашњег света, било својим делима. А ово је туђе стању целомудрености.

Нити могу да се овенчам хвалоспевима, нити хоћу да постанем мета прекора. Јер, хвалоспеви рађају таштину, а прекори изазивају тугу. А где су таштина и туга, ту су и све остале жеље. Наиме, онај који је лишен својих жеља бива ожалошћен, а онај који остварује своју намеру стиче таштину. Павлу је даровано да победи левим и десним оружјем, док мени причили да кажем: „Усмрдише се и загнојише ране моје, од лица безумља мога“; и опет: „Очисти грех мој, јер је велик“. Ово је одговор на твоје свето писмо!

Научи сестре и синове своје да не полазе на далек пут, нити да одлазе у пустињу неопробани, јер ово је туђе свако души која се оделила од света.

Свако ко је решио да иде путем врлине треба не само да се уздржава од греха на делу, већ и од његовог чињења кроз помисли. Јер, заповест о нечињењу греха у делима долази од Мојсија, док је заповест о нечињењу греха у помислима дошла од нашег Спаситеља. И био бих изненађен када би жена која је путовала унаоколо и упознала безброј људи могла да живи таквим начином живота.

Знам да си пастир многих оваца и да си достојан да напасаш богобојажљиво стадо у Витлејему, неколицину њих водећи палицом, а многе водећи прутом. Међутим, ја, бедни, не могу да нахраним ниједну овцу, нити сам вољан да је отмем из вучијих уста. И гле како је горко рањена, понекад гневом, понекад тугом; понекад је опет раздире гордост, а понекад таштина.

Због тога молим твоју светост да се помоли за мене Исусу Пастиру, еда би нас спасио од дивљих звери, и да би нас убројао у стадо своје, и да би нам подарио испашу врлине, и да би нас напојио водама познања.

Веома смо се обрадовали што смо видели нашу браћу у пустињи где се тако поуздано друштво не може лако наћи. И шта је требало да учинимо када смо их видели? Нисмо им заклали теле, јер се још увек налазимо под јармом порочности; нити смо им испекли бесквасне хлебове доброте душе и истинољубља, јер још нисмо достигли стање очишћених људи.

Уместо тога, изнели смо пред њих суварке, знамење осушености нашег ума, који није проклијао једноставношћу траве, ни сладошћу смокве, ни уљем маслине. О винограду и лози се не усуђујемо ни да помислимо, толико смо удаљени од стања духовног зрења.

Уздамо се једино у Христа да ће нам твоје очинство притећи у помоћ својим молитвама и да ћемо од сада сејати семе праведности, с надом да ћемо пожњети истинско познање.

Ако жарко чезнеш да стекнеш блажено бестрашће и хоћеш да примиш свето познање Христово, тада свом душом својом чини све што је потребно да би пронашао живот свој, а у тренутку молитве тражи мудрости од Господа, који те својом благодаћу чини бестрасним и открива ти начин на који демони покушавају да те преваре. Без ове мудрости душа никада не ходи правим путем, а ум не бива хитар у виђењу Онога који га је створио.

Због тога ум мора бити неустрашив спрам својег противника, као што показује блажени Давид, који најпре као да говори из уста демонских, а затим им противречи. Јер, када демони говоре: „Нека умре и нека погине име његово“, он одговара: „Нећу умрети него ћу жив бити и казиваћу дела Господња“. И када демони опет кажу: „Пресели се на гору као птица“, Давид говори: „Он је Бог мој и Спаситељ мој, Помоћник мој, нећу се поколебати“. Погледај, дакле, гласове који противрече једни другима, и заволи да побеђујеш, и уподоби се Давиду, и пази на себе самог.

Буди чувар двери срца свога и не допусти ниједној помисли да уђе у њега без испитивања, испитуј сваку помисао и реци јој: „Да ли припадаш нама или непријатељима нашим?“ Ако припада нама, испуниће те миром; ако припада противнику, узнемириће те гневом или поколебати жељом. Такве су демонске помисли.

Због тога у сваком тренутку мораш испитивати стање своје душе: да ли си нешто ишчекивао на основу наде и није се догодило према твојој вољи; да ли си на било који начин повређен; да ли се нешто тражио у молитви и ниси примио; да ли си похваљен или укорен; да ли си осрамоћен или прослављен, према речима блаженог апостола, „као варалица, оружјем праведности десним и левим, у слави и срамоти, на злом и добром гласу“, еда би своју таштину преточио у заблуду; или, опет, „као истинит“, еда би познање Христово могло бити утиснуто у твом унутрашњем свету; да ли као „незнани“ стичеш смиреноумље и као „знани“ задобијаш смелост у Христу; да ли си „сиромашан“ иметком и „богатиш многе“ у познању Господа нашег, као онај који „нема ништа“ и „поседује све“ у вери. Јер, ово су знамења бестрашћа, које је испуњено сваким блаженством.

Ниси нам послао само писмо, о чудесни човече, већ најдивније јело с којег је капао мед и засладио душу нашу. Оно што си у себи о нама мислио, то си у писму словима записао и као у неком огледалу речима си љубав своју према мени описао.

Ми, пак, још увек нисмо такви да бисмо могли да се молимо за друге, јер још увек немамо чистоту срца, нити непомрачено лице које логосна природа задобија кроз бестрашће душе скупа с познањем истине. Јер, ко би могао – према речима Соломоновим – да каже да има чисто срце или да је очишћен од греха?

Нека Бог, Творац свега постојећег и Господа наш Исус Христос пошаље анђела свог пред лицем твојим и усмери пут твој, јер си смирио душу своју пославши нам писмо и утешивши нас. Ово је, наиме, једина утеха коју у пустињи примамо од свих оних који нас љубе.

Довољно си нас уверио, блажени, у погледу прошлости и утешио у погледу будућности, те ниси изоставио ништа од онога што истинском оцу доликује да учини за своје синове. Шта би требало да чиним и шта да претрпим? Јер желим да живим осамљено и не желим да општим с људима, будући да је немогуће видети Бога уколико из свог унутрашњег света у потпуности не избацимо страсти и идоле овога света, који је препун каменова спотицања и мноштва замки. Молим те да и сам постанеш туђин овим стварима, и да ништа не очекујеш од мене.

Чудим се теби, целомудрени, што ме присиљаваш да напустим своју келију и стровалим се у морске таласе. Ипак, не одбијам заједничарење с тобом, већ преклињем Бога да ми дарује да угледам целомудреност твоју властитим очима. Моли се за сина твога Евагрија, да га Господ не посрами у овој нади!

Опет пишем теби и твојој браћи. Јер, не желим да смицалице демона буду сакривене од вас, који благодаћу Божијом трчите стазом, поред које сваки од демона лежи у заседи, посматрајући да ли се монах нагиње на једну ли другу страну – односно десно или лево – или ходи средином царског пута.

Ево шта желим да кажем: демон стомакоугађања у ономе који пости посматра да ли његова туробност открива поманкање хране и да ли нешто од реченога обзнањује у својим речима; или је његова воља за постом подељена на два дела, те у свом унутрашњем свету мисли на једно, а споља пред људима показује нешто посве друго; или обраћа пажњу на похвалне речи о бледости свога лица и провидности властите коже.

Демон блуда посматра који је смисао монахових размишљања, односно да ли случајно сусреће жену или сам уређује околности под којима ће је тобоже случајно срести; демон, такође, посматра речи које монах изговара, односно да ли га оне подстичу да се смешка или да обрати пажњу на целомудреност; демон гледа и на очи монаха, еда би видело да ли су бестидне; а гледа и на његов ход, еда би видео да ли је узвишен и да ли вапије страстима у својој раскалашности; испитује и његове одећу, еда би видео да ли је изношена или украшена ради угађања женама.

Демон среброљубља надгледа наше путеве, како приступамо богаташима, те шта им говоримо или чинио да бисмо нешто добили од њих; и да ли уздишемо пред њима због властитог сиромаштва, као да хоћемо да напустимо место свог пребивалишта због гомиле сиротиње која нас притиска; и да ли богаташе дочекујемо с радошћу, а од сиромашних окрећемо лице своје као да је реч о неким бегунцима.

Демон таштине подражава овим демонима и обраћа нарочиту пажњу да ли чинимо или говоримо било шта што би могло да нас приближи свештеничком достојанству; да ли тражимо људску похвалу и уздишемо као исрпљени када нас неко позове да би нам пружио одмор од тешких подвижничких напора; да ли ради властите славе причамо другима шта нам се догађа у келији због светих анђела или демона.

И како бих могао да набројим све њихове смицалице, на које је сам Господ гледао кад је рекао: „Будите мудри као змије и безазлени као голубови“. Монах би уистину требало да буде невин и кротак, те да у својој кротости води борбу против демона, према речима пророка. Нека поглед његово ума буде изоштрен и нека постане опробан у демонским сплеткама, попут ловца који опажа трагове дивљачи, еда би спремно могао рећи: „Сатанине нам намере нису непознате“ и „погледа око моје на непријатеље моје и ухо моје чуће злобнике што устају против мене“.

Они који желе да иде путем Онога који је рекао „ја сам пут и истина“ требало би најпре да уче од оних који су већ прошли овај пут, и би да разговарају с њима о стварима које су корисне, и да слушају од њих оно што им може бити од помоћи, и да не уводе ништа што је туђе нашем начину живљења. У својој келији морамо обраћати пажњу на властите пориве, еда не бисмо у нечему сагрешили.

Неке од скверних помисли леже насред пута у заседи, а друге стоје поред пута у намери да нас одвуку с њега. Оне које стоје поред пута ометају нас у испуњавању заповести. Оне које стоје насред пута не ометају нас у држању заповести, већ нас подстичу да их чинимо ради човекоугодништва, и тиме уништавају сврху нашег делања. Према томе, неопходно је да свако наше дело чинимо с веселом ревношћу Господа ради. Јер, писано је: „Који чини милостињу, нека чини радосно“.

Јер, каква је корист ако похлепу сакривамо милостињом или острашћеност утробе прикривамо уздржањем, а истовремено се одевамо у страсти таштине и роптања, еда би се у тренутку молитве догодило исто оно што се догађало због ових страсти?! Лукавство наших противника жели да нас лиши божанске светлости која се јавља у срцу у тренутку молитве. Управо због ових помисли Давид вапије: „На путу овоме по којем ходих, они ми поставише замку“; и опет: „Ужадима запеше мрежу ногама мојим“.

Насупрот демонској помисли стоје три помисли које је одсецају кад ова истрајава у нашем унутрашњем свету: као прво, анђелска помисао; као друго, помисао која произлази из наше слободне воље и нагиње према добру; као треће, помисао која долази из људске природе, којом чак и многобошци воле своју децу и поштују властите родитеље.

Насупрот доброј помисли стоје само две помисли: демонска и она који произлази из наше слободне воље, које нагиње према злу. Из наше људске природе не произлази никаква зла помисао, јер у почетку нисмо створени зли, будући да је Господ посејао добро семе на својој њиви.

Помисли, дакле, одсецају и бивају одсечене; добре помисли одсецају зле и зле помисли бивају одсечене добрим. Због тога Свети Дух гледа на сврху помисли која се прва јави, те нас сходно томе осуђује или оправдава.

Ево шта хоћу да кажем: у мени се, на пример, јавља помисао гостољубља ради нашег Господа, и кушач се сместа увлачи у мој унутрашњи свет, и сасеца помисао на двоје, и као сврху овог делања убацује ми таштину. И затим се у мени рађа помисао гостољубља ради човекоугодништва, али је уништва добра помисао, која посредством Господа нашег остварује врлину у нашем унутрашњем свету.

Ако се, дакле, држимо прве помисли у добрим делима, док нас друга искушава, примићемо награду која се удељује првој помисли, јер као смртници који се боре с демонима, ми не можемо поседовати у потпуности исправну непропадљиву помисао. Исто тако не можемо држати злу помисао без испитивања, јер делови боље помисли истрајавају у нашем унутрашњем свету. Међутим, ако помисао која одсеца истраје на месту одсечене помисли у нама, тада она задобија снагу и човеково дејство иде у праву наведене помисли.

Писмо твоје побожности довољно нас је утешило и окрепило у многим мојим невољама. „Нека ти Господ даде да нађеш милост код Господа у онај дан“, јер си се сетио нас грешних и бедних који немамо ништа достојно твоје љубави.

Веома сам желео да благоразумној девици пошаљем нешто корисно за њен живот, али ужурбаност гласника који су журили то није допустила. Ипак, ми смо јој са сваком добром жељом пренели оно што смо претходно рекли уз помоћ Господа, еда би се непрестано молила у свом унутрашњем свету, и да би уздржањем укротила своју пожуду, а кротошћу обуздала своју раздражљивост. Јер, оваквим помислима се гуши Божија реч која пребива у нама и усавршава се према нашој моћи, те жели да се пројави у нама кроз скривена дела наших врлина и да у нама покаже скривеног Оца и Творца.

Одобравам твоју духовну одлучност, дивим се твојој љубави према учењу и радујем се твоме напретку. Након што си ставила руку своју на плуг, ниси се обазирала назад, ниси тражила пропадљиви свет и пролазне ствари, већ си се „борила добром борбом да би се овенчала венцем праведности“ и угледала Христа Женика, којег тражиш својим добрим делима. Јер, ово је истинско трагања, наиме, када тражимо Господа посредством делања.

Заиста, нема никога ко чини безакоње и истовремено тражи правду, нема онога ко мрзи ближњега свог и истовремено тражи љубав, нема онога ко лаже и истовремено тражи истину. Ово је, дакле, трагање за нашим Господом: испуњење Његових заповести, сједињено с искреном вером и познањем истине.

Узор ових ствари је спис који посласмо да бисмо те подучили, те да бисмо ти открили узан и тесни пут, који својим делима води онога ко је послушан Богу у Царство Небеско.

Обојици је потребна утеха – како мени, тако и теби – мој љубљени брате Евстатије, јер нас је напустио наш заједнички отац. И мени самом је, дакле, потребна утеха ништа мање него теби, иако се сада трудим да те утешим. Добро знаш колико ме је Блажени волео, јер светост твоја је посредовала између нас, те родила и умножила плодове. Ипак, сада имам поверења у Господа нашег који ти је даровао папу Онисима за оца; и надам се да ће он бити довољан да те утеши у свему, као што ће бити довољан и нама, молећи се за грехове наше.

Па ипак, добро си учинио што си нас сада утешио својим светим писмом и према нама показао своју љубав, која у Господу превазилази све остало. Нека ти Господ да по срцу твоме и нека испуни сваку намеру твоју, јер си почаствовао ништавност и грешност нашу, која нема ништа достојно љубави твоје!

Често си наш тешио, било писмом, било посетом пречистој браћи; и чиме ћу узвратити Господу што сам нашао сву ову благодат код тебе?! Јер, тешко је наћи истинског оца. Ипак, благодарим Господу и дану васкрсења Његовог, када си ме обукао у свету схиму и придружио ме хору монаха. Преклињем те да се молиш за мене, еда би се борио добром борбом и удостојио се твојих молитава! Нека ти не буде тешко да ово непрестано чиниш за нас посредством пречистих људи који ти долазе у посету и посети нас преко њих кад год се укаже прилика.

Поздрави и ону која се силно труди у Господу. Поздрављам све који живе у заједништву с твојом светошћу!

Ваљано си нас утешио својом речју и својим делом, о чудесни човече, и посетио си мене који пребивам у тами и сенци преумљења. Нека ти Господ наш узврати у моје име и још више него што бих ти ја узвратио, јер он је најбогатији Дародавац! Волео бих да те у будућем веку угледам како владаш над пет и над десет градова, у којима ћемо се, надам се, наћи и ми, које си ти васпитао и подигао. Приклони се, Господе, к синовима деце Твоје љубављу својом, и посети их, и види да ли смо се дрско усудили да чинимо оно што није достојно Твоје мудрости, јер смо постали, такорећи, странци Твога познања и отуђили смо се од божанских градова!

Твој пречисти ђакон Олимп нас је веома утешио, надугачко нам приповедајући о твојим савршеним врлинама и о томе како си напасао стадо своје, неколицину њих водећи прутем, а највећи број пастирском свиралом. И многе овце које су раније пасле напољу сада су похитале назад у твоје стадо и на твоје изворе, те су кроз једног епископа признале Једног Пастира.

Што се тиче оних које водиш прутом, о њима смо посведочили пред свом браћом; а што се тиче оних које водиш пастирском свиралом, сведоци нам посташе сами очевици, они који су нас и раније поучавали о једнодушности Цркве, наиме, да си властитим смирењем уништио тврдоглавост непријатеља. Јер, ти заиста беше „кротак и борбен“, према речима пророчким.

Нека молитва твоја буде на спасење оних који су далеко, еда бисмо и ми, молитвама твојим, без муке доспели у Јерусалим и постали „суграђани светих и домаћи Божији“, прослављајући Онога који нам је даривао победу!

Желео бих да водиш у Господу монашки живот, којим уништаваш сваку помисао и сваку препреку која се појављује против познања Христа. Међутим, након што си побегао од преторијанаца – ако си заиста побегао од њих – ти помишљаш да си испунио дела праведности и толико духовно напредовао да можеш рећи: „Благоволи, Господе, добровољне приносе уста мојих“, као да си испунио све што је написано у закону.

Што се тиче осталих помисли, ти не схваташ да оне долази из срца и каљају ум; и ако пристанеш на њих у свом унутрашњем свету, оне приводе греху. Ипак, против њих се можемо послужити духовним противречењем, како у погледу унутрашње намере, тако и у погледу самог дела. Јер, пристанак на грех, чак и у помислима, сматра се грехом. Гле, овоме те учи и Мојсије, говорећи: „Немој пристати на њих“. И Господ у Јеванђељу осуђује као прељубника онај ум који само острашћено гледа на жену, као и онога који се, макар у помислима, гневи на свог брата.

Ове заповести искорењују из срца пристанак на безакоње и приуготовљују у уму пут Господњи. Но, безумници исмевају корачање овим путем и замишљају да су у једном трену испунили читав апостолски пут, као да су испуњење закона ометале само телесне страсти. Ипак, страсти које произлазе из тела су краткотрајне, док таштина и злопамћење истрајавају и у старости.

Можда те не погађају помисли које вучеш још из времена служења код преторијанаца, али зар није могуће да те муче помисли таштине? Пази на себе, јер док си телесно у Јерусалиму, твој ум може бити далеко од Витаније, везан среброљубем и махнитошћу, хранећи се бригом око куповине и продаје соли, сирћа, хлеба и уља, док има на хиљаде гладних људи којима је потребан само хлеб насушни.

Ипак, опрости ми, преклињем те! Одговорио сам на твоје писмо зато што си ми написао да живиш на месту пријемчивом за Бога, који је створио небо и земљу. Знај, такође, да Он „стоји међу вама“, као што сведочи Јован Крститељ. И чека на тебе док својим делима напредујеш према Витлејему, јер духовним сагледавањем чисте природе постајеш „васкрсење“, док познањем божанских логоса постајеш оно што се назива „вазнесењем“ и „Маслинском гором“.

Осим тога, ако желиш да познаш стање властитог срца – односно, да ли је марљиво или немарно – пази на себе у тренутку молитве. Којим маштаријама је твој ум збуњен и расејан? Које помисли најпре долазе: острашћене или бестрасне? Ако најре долазе острашћене помисли, тада је ум немаран према заповестима Божијим, а страсти клијају, те побуђују у њему раздражљивост и жељу, заједно с мноштвом патњи. Ипак, ако најпре долазе бестрасне помисли, тада је ум немаран према молитви и читању, већ се строваљује у крајњу пропаст благодарећи занимању за различите догађаје и нове приче, непрестано жудећи да каже или чује нешто ново. Ипак, бори се добром борбом, еда би био овенчан венцем правде и да би угледао Женика Христа, кога сада тражиш посредством добрих дела, јер ово је истинско тражење Господа.

Други би нас можда и позвали да посетимо наш родни град, јер не знају уопште о каквом месту је реч, али чудим се што ме ти позиваш да учиним наведено, будући да си видео места на којима живимо, и упркос томе приклањаш се онима који нас позивају и убеђују, у складу с пословицом: „Многи не воле оно што свет одбацује“. Држи се чврсто насељених области, молим те, јер за сада уопште не желим да се удаљавам из пустиње.

Очекујете да вас благословим и утешим, љубљена браћо. Јер, управо тако сте написали. Међутим, ја сам се отуђио од таквог благослова и такве утехе, будући да нисам принео Мелхиседекову десетину, нити сам се вратио као победник из битке царева. Речено је да ће „невин рукама и чист срцем, који није узалуд узео душу своју и није се лажно заклео ближњему своме, примити благослов од Господа“. Ипак, чисто срце није могуће задобити без потпуне власти над демонима.

Што се, пак, тиче мене, „усмрдише се и загнојише ране моје, од лица безумља мога“. Нисам способан за риболов, јер обешћашћујем друге, нити сам достојан да ми се повери духовна мрежа, еда бих могао ухватити, као неким уловом речи, оне који су отпали од врлине у дубину зла. Једино се молим да будем избављен из мора и да не дођем под власт оног змаја, коме се подсмевају свети анђели, премда се он руга људима. Према томе, онај који сада жели да га заузда и да му алком пробије нос треба да стекне кротост, мајку познања, због које и Мојсије беше похваљен, према сведочаству Писма, као „онај који је кротак мимо свих људи“ и као онај који је „лицем у лице разговарао с Богом“, научивиш се од Њега логосима постојећих бића у гледању, а не само у параболи.

Преклињем вас да се нико не узда једино у властито уздржање! Јер, кућа се не гради од једног камена, нити се настамба саздава од једне цигле. Гневни уздржљивац је попут сухог дрвећа што је бесплодно у јесење доба, двоструко мртво и обескорењено. Гневљивац неће видети свитање јутарње звезде, већ ће отићи на место без повратка, у земљу вечне таме, где не сија светлост и не види се људски живот.

Уздржање не чини ништа осим што притешњава тело, док кротост дарује уму духовно сагледавање. Међутим, ништа друго не гаси пламене стреле Злога као познање Бога, јер пламена стрела је демонска помисао која распаљује срамну жељу. Ипак, ум који је просветљен сагледавањем и заокупљен размишљањем о Богу, или не прихвата ову стрелу, или је брзо одбацује чак и ако је прихвати, јер познање узноси ум као на неким крилима и одваја га од телесног света. Без телесности овог света демонска помисао не може уопште постојати, јер овакве помисли утискују телесне ствари у нашем унутрашњем свету.

Бежимо, дакле, браћо љубљена, и не допустимо да нас овај свет уграби, те презримо храну и пиће! „Јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути“. Одбацимо похлепу, која је мајка идолопоклонства, бежимо од таштине, јер „свеколика човекова слава вене као трава и ускоро као цвет пропада“. Држимо се речи Божије која остаје до века и преноси нас у вечност кроз Господа нашег Исуса Христа.

О помисли чамотиње писали сте ми следеће: „Који би дом требало напустити: духовни или телесни?“ Онај који је искушаван чамотињом мрзи на овај телесни дом. Наиме, онај који је чамотан бива исцрпљен од мржње и жеље. Јер, чамотна особа мрзи оно што је присутно и жели оно што је одсутно. И што монаха више жеља исцрпљује, то га мржња снажније одвлачи из келије, и он постаје попут бесловесне животиње. И док га жеља вуче с преда, дотле га мржња прогања одстрага.

Према томе, напуштање овог телесног дома представља срамоту и знак пораза. Но, ово се може десити онима који живе осамљено. У Египту је монашка заједница образована од мноштва келија и сваки од обраће пребива сам у властитој келији, бавећи се рукодељем и молитвом. А сабирају се заједно у време обеда и у тренутку молитве, како ујутру, тако и увече.

Што се мене тиче, ја сам један од оних који хвале уздржаност и молим се да живим у уздржаности, заједно с дуготрпљењем и љубављу. Јер, шта је уздржање без дуготрпљења и љубави? Пепео који остаје након што га је жар љубави сагорео. Пуко уздржање је попут луде девојке која је остала закључана изван свадбене одаје, јер јој је понестало уља и њена светиљска је згаснула. А светиљком називам ум који је створен да би захватио блажену светлост, али који је због своје тврдоће отпао од познања Божијег. Јер, где недостаје уља, тамо гнев преузима власт. Ово сам имао да вам кажем, браћо моја љубљена.

Што се тиче оног „одбеглог змаја“ који вас притиска, немојте се бринути због њега, нити мислите о њему ишта, нити га се бојте. Јер, он је одбегли роб који је порочно живео и од свог господара побегао. Немојте му дати места све до смрти! Господ вам је даровао да газите по змијама и шкорпијама, а ви се тобоже плашите гласова демона као неког завијања?! Боље псалмопојте дану и ноћу: „Ако се построји на ме табор њихов, неће се уплашити срце моје“.

Није ли ово исти онај који је измолио од Господа крдо свиња и које је раније молио да запоседне имовину Јова? Ако није могао да се приближи свињама и магарцима без допуштења Дародавца, како ће имати власти над иконом Божијом? Ипак, ми смо због свог неверовања поробљени од стране демона. Међутим, нека се не узнемирава, нити боји срце ваше!

Змај може само да прети. Јер, када би могао, он би нам несумњиво порушио зидове келије. Ипак, он је онеспокојен и ојађен зато што је изгубио душу која му је раније била потчињена, те напада оне који се за њу моле Господу. Желео би, наиме, да има власт над њом чак и после смрти. Према томе, немојте напуштати своје пребивалиште, јер не заслужујете овакав пораз. Поуздамо се у Господа да ће вам послати анђела свога који ће отерати змаја попут „безводног облака“.

Стојте чврсто у Господу нашем и не бојте се, већ се молите за нас и једни за друге, еда би Господ привео крају борбу вашу и даровао вам победничке венце праведности! Нека би Господ уписао имена свих вас у Књигу Живота!

Знам да си много времена посветио размишљању о духовној чаши. Разговарао си са мном о бесмртности душе и постављао си ми питања о стању овог тела, које души показује телесни свет и својим поривима чини очигледним умствене представе које се односе на њега.

Према томе, ако силно жудиш да угледаш мудрост Створитеља, сећај се Божијих заповести, које очишћују ум, еда би се удостојио ове духовне чаше, јер „у злорадну душу неће ући Премудрост, нити ће се настанити у телу обремењено грехом“.

Држи у сећању правоверно исповедање вере и спозна да се виђење Свете Тројице не састоји нити у виђењу телесних, нити у сагледавању бестелесних стварности, нити се убраја међу тварне ствари, и да се само посредством благодати приклања познању душе. Јер, створења су настала из небића, док Света Тројица јесте непојмљиво и недокучиво суштаствено познање.

Није корисно обраћати пажњу на многобожачке мудраце који ограничавају Бога, називајући га „спознавајућим духом“ и „огњем“, говорећи да не поседује никакав облик, већ се мења и бива сличан ономе чему хоће да наличи. Ово, међутим, није својстено Богу, већ демонима, којима се многобошци нарочито поклањају, јер демони се лако претварају у било које телесно биће.

Нико коме је поверена ризница не спава и нико ко је примио крштење преумљења не одустаје од бдења, као што каже Соломон: „Не дај сна очима својим, нити капцима својим дремања“. „Сном“ назива делатни грех логосне природе, грех који душу лишава освештане светлости. „Дремање“ се односи на помисао која прва приступа души, а затим се због непажње душе измеђе у „спавање“. Неко нико не помишља да је немогуће устати од сна! Свети Дух, наиме, не спречава невоље у нашем животу, јер на нама је да се боримо у свим уобичајеним или несвакидашњим околностима. Закон Божији не уклања природне невоље, већ даје заповест у погледу оно што се може испунити.

Уопште се не обазирем на оне који уводе зло у природу и проглашавају закон неприкладним. Јер, ако свако зло стиче постојање из логосног, раздражајног или желатељног дела душе, а ове силе могу бити употребљене на добро или на зло, онда је посве јасно да зло настаје из недоличне употребе. Ако овако стоје ствари, онда Бог није створио ниједно зло душе.

Нити кажем да је иједно тело створено злим. Напротив, све што је пријемчиво познању Бога, али слободно изабира непознање у односу на познање, назива се злим. Дакле, ниједно телесно биће не смемо назвати злим. Ипак, ниједна телесна природа није пријемчива познању. Због тога ниједно телесно биће не би требало називати злим, јер ће сви они који се служе оваквим називима бити посрамљени. Ми се, пак, трудимо да путем врлине ставимо тело пред лице Божије, еда бисмо делима показали да је Бог пружио на добро свеколики закон који је даровао.

Када су војници пришли Јовану Крститељу и упитали га о свом животу, он им је одговорио: „Не злостављајте никога и будите задовољни својом платом“. Ипак, ја твојој целомудрености нећу казати ништа слично. Јер, благодат Христова је преизобилна у теби, те знам да у својој ревности помажеш злостављанима и да својом платом храниш сиромашне. Указао си нам гостопримство у радости, заједно с твојој сапутницом, слушкињом смиреноумног Христа, која је све учинила како би нас почаствовала и успокојила. Некад ти Господ дарује да нађеш милости у последњи дан, и нека на вас дође благослов отаца наших, и нека Господ освешта ваша дела, и сачува дом ваш, и одагна сваку пошаст од вас!

Будите негневљиви и милостиви, све чините у дуготрпљењу, не поклањајте се никоме осим Господу и Његовом познању; уподобите се Корнилију, чије молитве и дела милосрђа убедише не само свете анђеле, већ и самог Господа, те му је послао Симона Петра, како би крштењем испунио оно што му је недостајало. Ништа нас толико не приближава Богу као дуготрпљење и милостивост. Јер, милостиви Бог је милостив према милостивима и дуготрпељиви Господ је дуготрпељив према дуготрпељивима. И пошто су Њега ради постали дуготрпељиви, Он ће им даровати обећану награду у Царству Небеском.

Не доликује да пишемо писма онима који воде парницу пред судом! Заиста, изабрали сте пут који вас у многоме одваја од Царства Небеског. Даноноћно се борите и ратове покрећете против других без могућности измирења, и то због укаљаног добитка и ствари које припадају другим људима. Чинећи ово, наводите глупу пословицу: „Без бакра и страха Фиба не прориче“. Ово вас чини милостивима према онима који дају, док се показујете немилосрднима према онима који не дају и не мољакају; и толико сте постали безумни да гледате руке свакога који долази и носи нешто под мишком, док на ваше руке више нико не обраћа пажњу. Похлепу треба сасвим искоренити из људског рода, а овај порочни пут не сме ни на који начин владати ниједним хришћанином!

Јер, ако неко жуди да позна нашег Спаситеља, он ће љубити благу мудрост; а онај који је љуби, томе приличи да буде кротак и целомудрен, те безазлен, негневљив, милостив и истрајан у молитви; удаљивши од себе сваку озлојеђеност, нека свом душом својом буде истрајан у опасностима ради учења истинске вере и појмова који су с њом повезани.

Остаје ми још ово да вам кажем, служећи се изрекама Соломоновим: „Дај мудроме прилику и постаће још мудрији; поучи праведнога и још више ће се научити“. Знамо да силно љубите Христа и да у вашим очима нема ничег часнијег од познања Њега. Уподоби се, дакле, онима који живе истим начином живота и носе заједничко име, пребивај изван свог телесног шатора и сматрај овај свет обичном сенком. Храни телца својим врлинама како би увек био приправан на гостопримство. За помоћницу имаш ревносну Сару. Добро знам да она служи Богу „бесквасним хлебовима искрености и истине“. И нека би Господ дао да подне твојих врлина заблиста, те да шатор твој буде почивалиште светих анђела и Спаситеља нашег Христа!

Много препрека омета телесно заједничарење: место и време, заузетост и болест; међутим, нема препрека које ометају заједничарење душа. Чим се разбуди, душа разговара с ким хоће, а хитрошћу свог ума одмах граби слике које се подижу у њој. Ипак, сети се колико сам често разговарао с тобом о животу и како би требало врлински да се владаш у овом свету!

Исповедам и не сакривам да си нас одувек волео. Ако нас још увек љубиш, онда докажи својим стањем да се сећаш врлина и божанских умствених представа, које ти је Господ открио кроз нашу слабост. Изнад свега, немој заборавити кротост и целомудреност, јер они очишћују душу и брзо је приводе познању Христа. Не дадосмо ти повода да нађеш изговора у последњи дан, већ ти дадосмо да спознаш све што је корисно за Царство Небеско.

Онај који се сећа твоје светости, сећа се врлине, а који се сећа врлине, сећа се Бога који ти је даровао источник љубави што се без зависти пружа свима, источник из којег смо и ми некада веома пили и силно се радовали због свега што поседујеш. И нађосмо луку спасења од зимске буре која се стуштила на нас.

Чиме да узвратимо Господу за сва добра која нам је даровао посредством твоје изврсности? „Казиваћу име Твоје браћи мојој, усред Цркве хвалићу Те“, и нећу престати да Те благосиљам духовним псалмима у све дане живота мога, еда бисмо те у будућем веку угледали као онога који влада над пет и над десет градова, и да би се онде с тобом нашли и ми, које си васпитао и одгајио!

Уверен сам да је твоја кротост постала узроком големог познања, јер ниједна врлина не порађа мудрост осим кротости, због које и Мосије беше похваљен као најкроткији од свих људи. Молим се да постанем ученик кротког и да му служим!

„Добар глас из далеке земље је као студена вода души жедној“, а писмо које је дошло од твоје разборитости ваљано је угасило ватре који су гореле у нама због овосветских напора, слично осталим писмима што их је послала преузвишеност твоја. И будући да читавом душом својом чиниш оно што иде у прилог наше части и нашег успокојења, чиме ћу узвратити или како ћу се помолити Господу за све што ми је даровао?!

Нека ти Господ дарује венац праведности и учини те санаследником светих, јер си нам учинио милост и показао љубав срца свога! Ниједна врлина није већа од ове, јер Господ Исус Христос је предочио љубав као доказ о томе ко су Његови ученици, рекавши: „У овоме ће сви познати да сте моји ученици, уколико будете имали љубави међу собом“. Желим ти да дођеш пред Христов престо с љубављу и од Њега примиш награду мојих прозби!

Ако је, наиме, чаша студене воде обећана награда, колико ћеш познања Божијег примити звог свега што је преузвишеност твоја учинила за нас од почетка! Нека те Господ, праведни Судија, награди за све ово, и нека ти открије тајне своје мудрости, и нека те постави над десет градова, еда би логосне душе привукао из порока у врлину и извео их из непознања у познање Христово!

Знам поуздано како стоје ствари! Јер, како би иначе било могуће да глас писма надјача глас душе у телу? Па ипак, чак и кроз пријатеље пишемо онима који нас воле, јер подражавамо људима који се присно сусрећу и којима није довољно да заједничаре у разговору, већ желе да рукама загрле тело другога, будући да свако од њих жарко чезне да се сједини с оним другим. Признајем да си се присетио мене управо на овај начин! Међутим, ти ми пишеш на противприродан начин, премда је реч о природним стварима, јер оне се чине противприродним онима који живе у неправедности.

Због тога те преклињем да ме за сада оставиш у пустињи. Јер, мојим ранама нису довољни завоји, већ их је потребно спалити ватром. Моли се за нас, еда бисмо могли да поднесемо огањ, и посрамимо своје непријатеље, и угледамо Господа!

Бичуј коња и подбадај магарца – преклињем те! Тренутно не могу да потрчим, нити сам у стању да вучем двоколице Божије заједно с другима, нити могу сам носити свог Господа. И све до сада су власници магарца приговарали ученицима, и острашћене умствене представе не допуштају ми да носим Господа бестрашћа, јер су ми везале ноге и не допуштају ми да трчим. И ум никада не може видети место за Бога све док је посредством жеља везан с телесним стварима.

Јасно је, наиме, да свако носи ону помисао чију је страст у свом унутрашњем свету примио и трчи к оној ствари којој га властита страст вуче; и није могуће збацити овог јахача уколико најпре не пресечемо његову страст. Јер, као што умствена представа хлеба истрајава у гладном човеку због његове глади, и умствена представа воде истрајава у жедном човеку због његове жеђи, исто тако и умствена представа изобиља истрајава због похлепе, а умствена представа нашег достојанства истрајава због таштине. С једне стране, такве су умствене представе телесних ствари које се утискују у наш унутрашњи свет и задобијају своје обличје према начину употребе. С друге стране, такве су и саме ствари на које се умствене представе односе. Размиљшајући, дакле, о овим стварима, ми не можемо задобити познање Бога, јер познање Бога не познаје ништа од онога што се посредством слика утискује у ум. Бог, наиме, није тело које поседује боју или обличје, јер боја и обличје, као што смо рекли, утискују се у ум посредством умствених представа.

Према томе, ум који треба да прими познање Бога треба да се одвоји од умствених представа ствари; и немогуће је побећи од помисли уколико не пресечемо страсти. Јер, као што сам већ казао, страсти опстају у нашем унутрашњем свету захваљујући умственим представама телесних ствари. И не можемо одбацити страсти, ако се у свом унутрашњем свету не удаљимо од похлепе, среброљубља и таштине. Ових страсти се чврсто држе демони који се противе нашем начину живота. Од њих је Сатана уобличио три искушења која су описана у Јеванђељу и изнео их пред нашег Господа. И будући да се показао узвишенијим од њих, Он је заповедио Сатани да одступи.

Демон блуда узмиче пред телесним невољама, а демон гнева одступа уколико не успе да нас онеспокоји бесом. Јер, због чега би се неко ко презире храну, богатство и таштину љутио? Демон туге такође бежи када не може ништа да уграби од човека који је унапред све одбацио, и био спреман, и није се смутио, будући да онеспокојење острашћене душе јесте демонска умствена представа која подстиче противприродну жељу и гнев у њој.

Дакле, ако се ум, благодаћу Божијом, одврати од ових ствари и свуче са себе старог човека, тада ће у тренутку молитве угледати властито стање слично боји сафира или неба, а ово Писмо назива „местом Божијим“ што су га видели старешине на гори Синај. Ово место се назива и „зрењем мира“, јер у њему човек може да сагледава онај мир који превазилази сваки ум и чува срца наша. Штавише, једно ново небо је отиснуто у чистом срцу, чије зрење је светлост и чије место је духовно; у овом срцу, онолико колико је то могуће, сагледавају се идеје бивствујућих стварности (αἱ τῶν ὄντων ἔννοιαι) и свети анђели приступају онима који су достојни. Злопамћење помрачује ово сагледавање, а узбуркавање раздражљивог дела душе у бесу посве га уништава.

Опомена љубави је надасве велика, њена оповргавања су слатка, угодне и сладосне су оптужбе њене. Господ је с правом ставио љубав изнад сваке врлине и показао да је она обележње ученика Његових, рекавши: „У овоме ће сви познати да сте моји ученици, уколико будете имали љубави међу собом“.

У свеколикој радости примам твоја писма, и у ведрини уништавам мртвило, и свој ум удаљавам од неспокојства умствених представа, и уводим га у пристаниште живота. Јер, ти ми пишеш оно што ти заповеда љубав Христова. Због тога сам као послушно дете које прима опомену од истинског оца и радујем се што сам богат због твоје љубави, будући да ми сећења на њу пружа утеху.

Твоје писмо ме је силно обрадовало и одвратило ум мој од приближавања телесним стварима, те сам га слободно пустио да хита к теби без зависти како би се уподобио вашој љубави. Држати га подаље од тебе значило би огрешити се о љубав, а онај који се огреши о љубав, тај сагрешује Христу, који је љубав наша, јер ум се у бестрашћу посредством истинског познања Свете Тројице сједињује са својим пријатељем.

Твоје писмо лепо показује твоје истинско пријатељство и искрену љубав према нама; и задивљен сам како твоје речи одражавају целомудреност твоје душе и како из њих извире утеха, као да је душа твоја читав живот у целомудрености и утеси проживела.

Монашки начин живљења не смемо обремењивати дугим боравком у градовима, еда се душа не би испунила многим и разноврсним сликама које прима из спољашњег света; због њих сам се често пута молио Богу да се или не појављују, или ако се појаве да не истрајавају. Јер, ум лако утискује слике у себи и хитро се креће кроз демонске умствене представе.

Према томе, стања делатеља и сагледаватеља нису истоветна. Острашћена умствена представа одагнава врлине. Огољена умствена представа омета сагледавање. Телесна умствена представа одсеца духовно размишљање. Дакле, сам просуди да ли је некоме ко живи у граду и лута његовим улицама могуће да у потпуности одржи ум чистим од умствених представа.

Бојим се, наиме, да бисмо у потрази за садашњошћу могли отпасти од будућности и да бисмо се у будућем веку показали као они који бесрамно „просе зрно пшенице у време жетве“, од којег бисмо, да смо у садашње време извршили сетву, могли седам година хранити удовице и сирочади Господа ради. Међутим, нема жетве без сетве, нити се може сејати уколико најпре не ишчупамо трње и сакријемо семе од птиц грабљивица. И ако се они који поткрадају семе, тиме што нас ометају да чинимо правду, називају „грабљивцима“, онда се они који сакривају семе чињењем врлина морају назвати „тајницима“.

Овај срп се оштри кротошћу, због које је Мојсије посведочен као најкроткији од свих људи и као онај који је једини био посвећен у тајну смисла космоса. „Српом“ се алегоријски назива оно што рука дохвата и природа врлине показује, као што Јов говори: „Нема неправде у рукама мојим“. И опет Соломон каже: „Трње расте у рукама пијанице“, називајући „трњем“ острашћене умствене представе. Ако је ово истина, онда је јасно да силни жетелац јесте онај који је доспео до савршеног човека према мери раста Христовог. Ипак, „деца“ и „жене“ су лишени ове жетве, јер деци је потребно млеко, а жене примају семе како би се спасиле рађањем деце, ако истрају у светости и целомудрености.

Шта вам је учинио Господ наш или како је решио ваш случај, то доиста не знам, али ово добро знам, наиме, да је у сваком тренутку долично благодарити Богу, као што је писано: „Благосиљаћу Господа у сваком трену, хвала је Његова свагда на устима мојим“. Јер, Он је Лекар душа наших и жели „да се сви људи спасу и дођу у познање истине“.

Преклињем вас, нека нико не исправља Господа, казујући: „Ово је требало да нам се догоди, а ово није требало да нам се деси“. Јер, „ко је познао ум Господњи и ко му постаде саветник?“ „Он у тами суди“, према речима Јововим. „Облак је скровиште Његово и не можемо га видети“. Он зна којим лековима нас избавља од порока и приводи нас врлини, те нас од непознања води к познању, јер „Он жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине“.

Послушајте и мудрог Соломова који говори у својим Изрекама: „Сине мој, не презри васпитавање Господње и нека ти не досади прекор Његов. Јер, Господ прекорева онога кога љуби и шиба онога кога је примио“. И што је неко више прекорен, то је више љубљен. Ударци у нама рађају невољу, а „невоља гради трепљење, а трепљење опробаност, а опробаност наду, и нада неће осрамотити“, према речима блаженог Павла. А довршење наде јесте познање Бога, којег се удостојавају они што су непоколебљиви у борби за врлину и који храбро подносе врелину овог света.

Знам да силно жудиш за познањем Бога и да бригујеш за праведност и да хоћеш да постанеш бестрасан кроз испуњавање заповести. Заиста, није могуће стајати пред Богом без чистоте, јер ако је ум острашћен, он лута унаоколо и само уз напор бива непометен, пошто се занима стварима које се тичу многих жеља. Међутим, када постане бестрасан, ум се ослобађа заблуда и сусреће бестелесне стварности које задовољавају његове духовне жеље.

Могуће је потпуно се ослободити порока, јер у нама је у почетку стварања посејано семе врлине, а не семе порока. Наиме, ако имамо способност вршења неке ствари, то не мора нужно да значи како поседујемо и силу да бисмо ствар извршили, јер иако смо способни за небиће, ми не поседујемо силу небића, под условом да силе заиста јесу каквоће, а небиће није каквоћа.

Јер, беше времена кад зло није постојало и биће времена кад зло неће постојати, али никада не беше времена кад врлина није постојала и неће бити времена кад врлина неће постојати, јер семена врлина су неуништива. У ово ме убеђује богаташ који је због свог зла осуђен на пакао и који је осећао самилост према својој браћи. Јер, самилост је најлепше семе врлине. Ако је богатство душе у познању и њено сиромаштво у непознању Бога, онда је богатство испред сиромаштва, а оскудица иза савршенства.

Краткотрајно беше време нашег заједничарења и тек површно си посејао семе своје врлине у мом унутрашњем свету и тешко га је обделавати. Међутим, доспела нам је утеха путем твојег писма. И као што бива с онима који у сновима почињу да жању поља, тако се и с нама догодило у погледу твоје пријатељске љубави, јер смо за кратко време постигли много.

Разлог за ово охрабрење беше лађа која је нас донела у Египат и Господ Исус Христос који нас је одвукао у пустињу. Сада је време да једно другом надгледамо поља, да пружамо и примамо цветове писама, да се овенчавамо плодовима које смо породили једни у другима и да обновимо нашу љубав према Христу, који нас изводи пред лице првоначалне Љубави, односно, пред Господа нашег.

Очигледно је да се прослављени сабор светих украшава похвалама Христовим и хвали се истинском љубављу прему Њему. На ово се осврнуо и блажени пророк Исаија када је рекао: „Господе, прославићу Те, хвалопојаћу име Твоје, јер си учинио чудесна дела“. А блажени пророк Давид овако говори: „Обрадоваће се језик мој правди Твојој, сваког дана похвали Твојој.“ Нека сви благосиљају Њега! Амин.

Знам да би задобио велику корист у одвојености од света и да би стекао власт над демонима, али не знам због чега још оклеваш. Јер шта ће користити човеку ако сав свет добије, а душу своју уништи или упропасти? Уништити душу своју значи отпасти од вечног живота, а упропастити значи лишити је природних семена који подстичу познање Бога у нашем унутрашњем свету.

Немој одоцнити, преклињем те, већ бежи из овог света, еда се на крају не би покајао када видиш царинике и блуднице како улазе у Царство Небеско пре тебе!

Имаш ризницу и не храниш нас, већ си свој крчаг сакрио од нас! Реци нам како би требало да разумемо оно што је написано: „Дух мудрости је човекољубив“? И како је се ово слаже с оним што је речено у псалму: „Преведник милује и позајмљује ваздан“?

Знам да познање Бога бива нахрањено када храни и да прима када дарује. „Преломи хлеб свој гладнима и бездомне сиромахе уведи у свој дом“. Јер, Онај који је је даровао свештенички чин заповеда ти да ово чиниш свом душом својом.

Благословен Бог који ти је поверио свето старчество, еда би крштавао душе у врлини и познању Бога. Духовно старчество се заиста састоји у примању духовног познања, и призивању душа из порока у врлину, и од непознања к познању Христа. Један ум од другог ума није старији у времену. Јер, оно што је бестелесно, то је и безвремено. Према томе, ум задобија старчество када се истиче врлином и познањем.

Што се мене тиче, нисам достојан овога. Бачен сам у пустињу као у неко изгнанство, еда бих подносио казне због мноштва грехова мојих. Моли се за мене, преклињем те, еда бих могао да платим порез и побегнем од онога који се са мном парничи, те од мука које ме чекају у његовим рукама.

Посетио си онога који седи у тами и сенци преумљења, и просветлио си очи које непрестано траже утеху. И чиме ћу узвратити Господу за утеху твога писма, којим си исправио душу моју измучену чамотињом и којим си се присетио мене, мртвог пса који је због мноштва зала својих изгнан у пустињу све до данас, коме чак ни птица небеска не приступа да окуси место мојих порока и ископа очи који су се често подмесвале Оцу?!

Ипак, благодарим Господу и светости твојој што ме убрајаш у своје овце! Без обзира на ово, будући да сам сада посве шугав, боље је да останем у пустињи и изван твог свештеног стада.

Брат Паладије је донео писмо твоје светости у коме набрајаш сва зла овога света, зла која ударају по срцима нашим и одвлаче ум наш тамо-амо. Пошто сам га прочитао и једва докучио, прославио сам Господа што ме је осудио на незнање и као бесловесну животињу везао за воденични камен, еда бих слепо ходао унаоколо!

Ипак, оваква писма су веома корисна монасима, јер демони нам посредством таштине обећавају велики мир мора, не показајући нам бродолом врлине и познања. Због тога те молим да ми пишеш о овима стварима и пробудиш ме из моје успаваности! Јер, видим да су се сновиђења таштине умножила у мом унутрашњем свету, иако се против мене умножавају и лекови осрамоћења, односно мелеми који долазе од Лекара душа наших. И бојим се да ће Он и за мене казати: „Лечисмо Вавилон, али га не излечисмо“; или да ће рећи: „Ни мелем се не може ставити на рану, ни закрпа, ни уље“.

Чудим се вештини демона и како у свакој ставри налазе подстицај за своје делање. Њиховој таштини подједнако служе обични огртач и царске хаљине, говорење и ћутање, гладовање и насићивање, удаљавање од људи и сусретање с њима. Због тога је неки од браће ваљано назвао таштину „чкаљем“ који боде одасвуд. Ми, пак, желимо да задржимо у сећању да је Христос Господ наш био овенчан трњем, а не чкаљем, еда би нам алегоријски разјаснио како би требало да одбацимо чкаље. Уздам се у Господа да ћу, окрепљен твојим молитвама, одолети демонима и „видети спасење Божије“.

Не пишем ти ово писмо као одговор, већ као велику и силну опомену, јер си нам послао писмо које је у нама побудило изобиље таштине. Јер, мучину читања твојих похвала платио сам ценом таштине. Не приличи тако писати онима који су се оделили од света и тиме раслабљивати њихове душе, малаксале од страсти и љубави према испразним стварима.

Требало би им писати управо супротно: Седи у пустињи, душо бедна, служи Богу постом и молитвом, немој гледати на свет који те је много пута и на много начина ожалостио, присети се својих старих бродолома, сети се разбојника и колико пута су те похарали, немој заборавити море и оне дивље таласе! Зар се не сећаш како је твој брод, премда си га усмеравао у луку целомудрености, потонуо скупа с твојим умственим представама целмудрености? Зар не знаш шта ти се догодило кад је твоја лађа ударила у стену твоје отврдлости, и да се разјапио отвор у кориту твога брода, и да воде огорчености продиру у њега, потопљавајући га водом и уништавајући сав товар молитава твојих?

Сети се смрада прождрљивости који се подиже из твога грла и зева спрам многих жеља твојих. Сети се колико је бродолама изазвало среброљубље и колико је ратова покренуло међу људима, колико ропства и заточеништва, те мноштва оруђа за разноразна мучења! И пошто је све ово видео, блажени апостол је прикладно назвао среброљубље „кореном сваког зла“. И шта би тек требало казати о таласима таштине, или богохуљења, или гордости који запљускују лађу и потапају кормилара, односно наш ум? Овакве и сличне речи морају се опроповедати ушима оних који су напустили свет, еда би се уобличио мир у њиховим бедним душама, које су онеспокојене многим и разноликим демонима. Јер, онај који пише похвале човеку који се оделио од света наликује ономе који баца пређу, трску и сламу у запаљено огњиште да би они још силније горело.

Осим тога, пишеш ми како се противници боре против нас. Ипак, ја се не плашим људи. Напротив, плашим се Исава, да не дође и не удари ме и „побије мајку с њеном децом“, и умртви ум мој за познање, и моју мисао учини неплодном, лишивши ме плодова врлине. Према томе, чулне непријатеље називам доброчинитељима, јер својим увредама бивају истински васпитачи моје сујетне душе. Због тога не прекоревам оне који ме бешчасте и не одгурујем од себе Лекара душа наших, који ме исцељује мелемима бешчашћа. Знам шта се збива с онима који је противе лекарима: везују их ременима и против њихове воље оперишу!

Упркос овоме, поуздано знам да су они који праве поделе у Цркви Господњој удаљени од чисте молитве. Јер, ако се противници ума – који својим прекором помрачују невиног човека у тренутку молитве – називају „неправедницима“, шта ће учинити ови људи уколико пронађу такав изговор? Преклињем те да се клониш оваквих ствари и да се не упушташ у дивљачке расправе! Овај свет је порочан и уколико се нађе у метежу, боље је побећи од њега. Части се, наиме, бојим подједнако као и бешчашћа! Јер, за чашћу следи таштина, а за бешчашћем долази замерање; а обе страсти су посве туђе стању мира.

Не одобравам оне који једино воле да посте и чије помисли нису огорчене стомакоугађањем, иако су њихове умствене представље испуњене среборољубљем, замеркама, гневом, таштином и гордошћу. Молим те, дакле, да увек имаш расуђивања и да не помишљаш како ће само они који посте примити познање Бога! Лађа се не прави од једне даске, нити се кућа гради од једне цигле. Циљ монаха није да се ослободи једне умствене представе и да свој ум преусмери к некој другој, већ да ум свој у потпуности ослободи од нечистих умствених представа и баци га пред Христа.

Духовни оци се не називају оцима зато што су важнији од других. Јер, тада би и трибуне могли назвати очевима. Очеви су они који имају дар Духа, они који многе људе васпитавају у врлини и познању Бога. Што се мене тиче, пошто сам видео многе који се сабирају под изговором размењивања речи, не уздржавајући се од стомагоугађања, нити од гнева, нити се посвећујући молитви, уздржаћу се даљег говорења, еда моја браћа не постану „врт Талије“.

Умствена сагледавања света су сладосна, док је сам свет горак и још горчији уколико га острашћеније искоришћавамо. Ипак, ти добро знаш, пречасни оче, да су једно жеље тела као телесне природе, а нешто посве друго жеље душе као бестелесне природе, и да није могуће да истовремено дејствују у једном човеку, пошто „нико не може служити двојици господара; јер, или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће једном бити привржен, а другога презирати“.

Дакле, онолико колико је у твојој моћи, преламај свој хлеб гладноме и прогнане сиромахе уводи у дом своје врлине; и ако видиш нагог човека, одени га, и не одвраћај се од семена сродника својих! Но, „сродницима“ не називам оне који су нам ближњи по природи, већ према своме духовном стању. И немој се чудити ако неко од браће зло говори о нама. Напротив, сети се лекара који не примају благодарење од мртвих, него од живих.

Знам да си, захваљујући Богу, успешно примио оно што је потребно за живот. Ипак, мало по мало посустајеш на свом путу, јер овај пропадљиви свет који пролази вреди у твојим очима више него врлина. Ум који на острашћени начин употребљава ствари овог света бива веома удаљен од Бога, јер се присаједињује противницима који нам желе пропаст.

Сада је погодно време да служимо Господу и доносимо плодове праведности, јер управо из плодова праведности расте држво живота, Христос, у срцима чистих људи, те пружа хладовину свима онима који горе у огњу порока.

Нисам прихватио опомену као мудар човек, према савету духовних Изрека Соломонових, љубећи онога који ме прекорева, већ сам је примио као острашћени човек који се труди да буде слободан од страсти. Штавише, исповедам да се више плашим од онога који се уплашио слушкиње у време Понтија Пилата. Међутим, чак и у време када сам се плашио, тражио сам да примим опроштај, еда не бих саплео душу која је бременита и носи у себи обличје Христовог печата, и тиме заслужио казну рогатог бика. Ово сам имао да кажем о страху.

Што се, пак, тиче страсти које сада владају тобом, чини ми се да смо доспели до следеће спонаје: неке од умствених представа које нас раздражују долазе од природе, а неке од слабости наше слободне воље. Од природе долазе помисли које потичу од крви и од наших родитеља, док од слободне воље долазе помисли које потичу од раздражајног и желатељног дела наше душе. С једне стране, умствене представе које долазе од природе раздражују нас због своје дуготрајности, јер их ум посредством размишљања утискује у себе и заплиће се у њих, као што је речено у Писму: „Прођи брзо и немој остајати на овом месту“. С друге стране, умствене представе које долазе од слободне воље озлеђују ум који пристане на њих, као што је написано: „Не изабирај да будеш с њима“. Оне нас озлеђују својом упорношћу и учинковитошћу греха.

Свакако, чак и умствене представе које долазе од природе могу узбуркати раздражајни и желатељни део душе, обујимајући ум својим многобројним занимањима, уколико се ум не побрине да узме одговарајуће лекове, наиме: глад, жеђ, бдење, удаљавање од света и молитву. Јер, снажно гладовање уме да порекне и саму природу – нека те у ово увери жена из Самарије која је појела властитог сина због глади – пошто они који су сити траже шта год чиме би могли да остану насићени, те презиру чистоту молитве. Можда ћеш приговорити: „Ако се бринем за живот својих рођака не кршим тиме заповест“. Схвати замку Лукавога који у теби посредством добра чини смрт и помрачује твој ум посредством природних умствених представа. Погледај на Лекара душа наших који благотворним резом пресеца ове умствене представе, говорећи: „Ако ко дође к мени, а није му мрзак његов отац, и мајка, и жена, и деца, и браћа, и сестре, па и сопствени живот, не може да буде мој ученик“, јер му је срце помрачено многим бригама.

Немој мислити да је велики подвиг уколико неко напусти своје сроднике ради познања Бога. Јер, многи који су се покоравали идолима жртвовали су своје синове и кћери демонима. Знам да су многа браћа пала у опасност због ових умствених представа које су дуго истрајавале у њиховом унутрашњем свету. И када су родитељи и браћа долазили у њихову келију, нису били примљени. Наиме, под изговором одељености од света, ђаво је њихову разборитост преобратио у гнев.

Пребивај, дакле, у пустињу и у тиховању, преклињем те, и истрајавај у молитви, слободан од гнева и од помисли, и не дај места Лукавоме! Силан је Господ који те је призвао, јер Он може сроднике твоје привести животу и даровати им наслеђе са свима онима који су освештани у светлости!

Довољно си нас утешио, о мудри човече, јер си храброшћу сасекао жаловање и ниси дао места сузама. Не приличи нама да жалујемо за умрлима „да не бисмо туговали као они који немају наде“. Ако то није случај, како ћемо онда казати Богу: „Изведи из тамнице душу моју да се исповедам имену Твоме“, као они који су запречени телом да узнесу чисто славословље Богу? Јер, чула нагињу ка телесним, а ум гледа према духовним стварима у којима пребива Бог наш. Због тога ум осећа презир према телесним стварима, жудећи да насамо присно заједничари с Богом.

Као што је немогуће да бестелесне приступе телесним стварима, исто тако је немогуће без бестелесног ума видети бестелесне ствари. Јер, није ум онај који сам по себи види Бога, већ једино чисти ум: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“. Запази да не назива чистоту блаженом, већ виђење; чистота је бестрашће логосне душе, а виђење Бога јесте истинско познање једне суштине обожаване Тројице, коју ће видети они који окончају свој пут у овом животу и очисте душе своје кроз испуњавање заповести.

Прва и најважнија заповест јесте љубав, којом ум види изворну Љубав, односно, Бога. Јер, кроз нашу љубав ми сагледавамо Божију љубав према нама самима, као што је написано у псалму: „Научиће кротке путевима Својим“. Но, Мојсије беше кроткији од свих људи и добро каза Дух Свети: „Казао је путеве Своје Мојсију“.

Подучавај своју браћу овој кротости, како се не би тако лако предавали раздражљивости; јер, ниједно зло не претвара ум у демона као што то чини раздражљивост кроз узбуркавање гнева. Зато је написано у псалму: „Гнев је њихов попут змије, као у аспиде глуве и која зачепљује уши своје“. И немој мислити да је демон ишта друго до ли човек пометен гневом и лишен сваког опажања. Иако тела демона имају боју и облик, они измичу нашем опажању, јер је каквоћа њихових тела изван наших чула опажања. Зато, када пожеле да се покажу некоме, они подражавају наша људска тела на различите начине и не показују сопствена.

Нека, дакле, нико од браће не буде попут змије и не одобравај ниједно уздржање које је далеко од кротости. Јер, онај који се уздржава од хране и пића, али у себи гаји неоправдану раздражљивост, подсећа на брод који се налази усред морских таласа навођен демоном гнева.

Реци ми, наиме, зашто Писмо – желећи да похвали Мојсија – оставља по страни сва чудеса и приповеда једино о његовој кротости? Јер, Писмо овде не говори како је Мојсије казнио Египат са дванаест пошасти и извео изабрани народ оданде. И не помиње да је он био први који је примио Закон од Бога и познање прошлих векова, нити говори како је разделио Црвено море својом палицом, ни да је извео воду из стене за жедни народ. Уместо тога, Писмо казује да је он стајао у пустињи сам пред Богом – јер Бог зажеле да истреби Израиљ – тражећи да буде уништен заједно са синовима свог народа. Пред Богом изнесе и човекољубље и безакоње, говорећи: „Али опрости им грех; ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје коју си написао“. Тако збори кротак човек! Но, Бог радије опрости онима који су сагрешили него што учини неправду према Мојсију.

Писмо прескаче и чувени догађај храњења маном, неочекивано падање препелица с неба и Мојсијево уздржање – које беше изнад људске природе; затим лаконски прелази и преко алегоријске скиније у којој су изображени прошли и будући векови и похваљује само оно: „Да Мојсије беше кроткији од свих људи“. О, какво је то велико чудо да Писмо показује сву Мојсијеву мудрост у два чудеса! Јер, ове две похвале и Мојсијево име показују два чудесна знака.

Такође и Давид, размишљајући о врлини кротости, говори: „Опомени се Господе Давида и све кротости његове“. Оставља по страни чињеницу да му „колена посташе слаба од поста и тело беше истрошено од недостатка уља“, и да „држећи бдења постаде као врабац на крововима“, па уместо тога каза: „Опомени се Господе Давида и све кротости његове“.

Нека и ми стекнемо кротост онога који рече: „Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем“, да и нас научи путевима својим и успокоји у Царству небеском.

Пошто ћеш и сам уснути смрћу, немој прекомерно жаловати што је наш отац уснуо, јер ми идемо к њему и он се неће вратити нама. Моја воља у погледу свега што поседујем гласи: Када сам ступио у монашки чин, заветовао сам се Богу да након смрти свога оца нећу задржати ништа на земљи за себе, већ су све потрошити на дела праведности Господа ради.

Као што си сам рекао, писао си нам док је туга још пламтела у теби. Иако се налазим у истоветном жаловању, ово писмо је затражено од мене и био сам присиљен да напишем исто оно што сам примио од вас. Ипак, Бог који теши смирене, утешио нас је даровавши нам сместа познање живота и смрти; познање тела које је наш сасуд; познање логосне душе, то јест, пружио нам је одговор на питање због чега се душе најпре свезују с телом, а затим одрешују од њега; даровао нам је одговор на питање због чега анђели и демони долазе у наш свет, али ми не приступамо њиховим световима. Јер, ми не можемо још снажније присајединити анђеле с Богом, нити можемо замислити нечистија створења од демона, пошто не можемо достићи ни величину анђелског познања, нити меру демонског непознања.

И пружио нам је одговор на питање због чега су наши очеви само очеви тела, док Бог јесте Отац наше душе; јер, као што болест сина погађа оца, тако и неред душе жалости Бога; и као што отац позива лекара уколико се син разболи, тако је Отац послао с неба Лекара душа наших да би опчинио људе, те их привео из порока у врлину, и из незнања у познање Бога.

Осим тога, даровао нам је одговор на питање због чега је анђелима уделио вишњи Јерусалим за пребивалиште, као што је написано: „Приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела“; и због чега је, с друге стране, свезао демоне оковима таме и бацио их у преисподњу да се сачувају за дан суда; и због чега је нас поставио у овај свет и сјединио с делатним телима, као што је писано: „Небо небеско је Господу, а земљу је дао синовима људским“, еда бисмо чињењем милосрђа били помиловани и да бисмо постали санаследници анђела, с којима се, као што верујем, налази и наш блажени отац, јер он беше милостив. А сведоци овоме су они које од њега примише милостињу и који за њега купише уље.

Примио сам ове помисли првоначалног познања у часу жалости и оне одагнаше од мене сваку тугу. Ти си добро учинио, свети човече, што си пружио спокојство блаженом у овом животу и што си га након његовог уснућа почаствовао светим гробом у коме почивају Авраам и синови његови. И исповедам ово пред Господом и светим анђелима који ће те водити и извести на суд Господа Спаситеља нашег.

Знам да касним с одговором и да жалостим целомудреност твоју, Иметије, иако својим обећањима распламсавам пријатељску љубав твоју. Буди дуготрпељив према мени, преклињем те, јер до сада нисам имао снаге да се храбро супроставим овом свету. Знаш како сам нечасно живео у почетку, али „Господ је послао анђела свога и ослободио ме из руке цара Ирода и од свега што су Јудеји смислили против мене“.

Сада сам поставио као циљ да не напуштам келију своју. Наша борба се одвија због сагледавања бивствујућих стварности и Свете Тројице, јер демони су подигли велики рат против нас како би нас омели у овоме. Ипак, ми се не обазиремо на муке и старамо се да учимо. Ипак, бојим се да ћу се уплести у замке овог света и да ће Исус остарити у мени, те ће престати да буде мој војсковођа и да ћу изнова постати роб туђинаца.

Жалост за нашим блаженим оцем силно је помутила мој унутрашњи свет. Што се, пак, тиче стања сагледавања, Свети Дух хоће се оно оствари без уобличених слика и да ум буде слободан од свих острашћених умствених представа. Јер, као што оболело око не може јасно видети ствари које гледа, тако ни ум који таји острашћене умствене представе не може разумети духовне стварности. Због тога се мало по мало мора пружати према свему постојећем, еда би се приближио једном Узроку и Оцу духовних стварности који се открива срцу кроз удаљавање од свега видљивог.

Сагледавање бивствујућих стварности пружа сагледаватељима многa разматрања, док сагледавање Свете Тројице пружа само једно разматрање о Њиховом познању, пошто је реч само о једном суштаственом познању, које се открива уму огољеном од страсти. Ум не може опажати умствене стварности ако не потрчи на сам врх ове горе! А духовна гора је тешко приступачно познање Свете Тројице. Уколико се ум нађе достојан реченог, он се удаљава од бриговања према стварима. Анђео је водио блаженог Лота на ову гору, казујући: „Бежи на гору ону како не би погинуо с осталима“.

Ох, кад бих могао да будем река Господња и да се радосно улијем у море овог света и да засладим горчину порочних душа! Авај, сада сам пуки „безводни облак“ што га је ветар одувао у пустињу! Опасно је да несавршени монах напусти своју келију пре него што је примио савршенство врлинског живота и сагледавања. Боље ми бу било да се уопште није упуштао у рат и да није ступио у борбу с дивљим зверима. Сети се светописамске приче о томе како су Амалик и синови Истока прекорачили Јордан и борили се против Израиља, који је живео у обећаној земљи, јер Израиљ се поколебао у страху Божијем.

Што се тиче мене самог, борим се уз помоћ благодати Божије, и то не само да не учиним ништа недолично, него и да не помислим ништа порочно. Исповедам, ипак, да још увек нисам доспео до савршенства овог стања. Међутим, храбро истрајавам и верујем да ћу га достићи. Јер, ово ми је обећао Онај који ме је позвао из таме к свештеној и блаженој светлости!

Немој бити жалостан, брате Кекропије, што живимо далеко од тебе. Јер, могуће је да живиш с нашим светим оцима уколико живиш у праведности и страху Божијем, пошто познање Бога није запречено место живљења, већ острашћеним умственим представама. Погледај шта блажени Павле говори: „Ми многи смо једно у Христу“; и опет: „Мноштво оних који повероваше у Господа имађаше једно срце и једну душу“ у бестрашћу и вери. Оно што је место за телесна бића, то је врлина за бестелесна. Јер, за светитеље кажемо да су „једно“ зато што је њихова врлина „једна“.

Проглашаваш блаженима оне који пребивају са мном. Да, „блажени су кротки“. Но, они који живе са мном су бесрамни пси што ваздан лижу крваве ране моје. Потруди се да схватиш ово што сам рекао!

С обзиром на то да помињеш Лазара и богаташа, наиме да се Лазар развеселио у познању, а богаташ се мучио у пламену непознања Бога – на основу овога смо познали да беше времена кад зло није постојало и биће времена кад зло неће постојати, али никада не беше времена кад врлина није постојала и неће бити времена кад врлина неће постојати, јер семена врлина су неуништива. У ово ме убеђује богаташ који је због свог зла осуђен на пакао и који је осећао самилост према својој браћи. Јер, самилост је најлепше семе врлине. „Прст“ и „бездан“ алегоријски изражавају „познање“ и „порочност“, као што нам је предао известан муж који беше темељно опробан у духовним стварима.

Благословен Бог, Отац Господа нашег Исуса Христа, који нас је благословио у Исусу Христу, и учврстио вером у Христа свога нас који смо уздрмани, и усправио Његовом смрћу нас који смо посрнули, и ослободио нас из ништавила, и избавио нас из руку поробљивача, пославши нам с небеса светости своје Христа, Искупитеља нашег и Спаситеља душа наших, и даровавши нам у Њему смелости пред Богом, пошто је Христос поразио све силе које су устајале на нас, говорећи: „Будите храбри, јер ја победих свет“; и одагнао Сатану од нас посредством Његових светих заповести, и отворио нам врата живота, и показао нам пут, односно да Он сам јесте Пут, будући да је рекао: „Ја сам пут“, еда бисмо трчали у Њему и кроз Њега, те примили познање Часне и Свете Тројице.

Дакле, браћо моја, „Бог наш је љубав“, према Јовановим речима, и који ходи у љубави не гневи се на брата свога, нити махнита, нити завиди, нити је свадљив, нити љубоморан. Јер, љубав не допушта ономе који ју је стекао да чини ишта од овога, већ се такав човек према речима блаженог Павла „радује с радоснима“ – будући да је ово знамење оних који не завиде, и „плаче с онима који плачу“ – будући да је ово знамење милостивости. Свака од ових врлина представља свету љубав.

Међутим, уколико би било корисно посве разоткрити природу љубави, чини ми се да љубав јесте врлина логосне душе, која је допуњена уздржавањем од свих пропадљивих ужитака и која преображава људе у ученике Христове. Љубав задобија онај који презире јела, богатство и таштину, и тиме се одриче властитог тела из љубави према познању Бога. Јер, како би онај који воли таштину или властито тело могао бити дуготрпељив према ономе који га удара по образу? И како се онај којим владају страсти стомакоугађања и среброљубља сне би упустио у праведну борбу с оним који му одузима богатство?

Управо због тога је написано: „Не љубите свет, нити оно што је у свету“, еда се не би оскврнили препирањем и правдањем око ових ствари. Јер, „љубав према свету јесте мржња према Богу“. И ако „Бог наш јесте љубав“, као што је писано, онда љубав према овом свету јесте мржња према овој Свештеној Љубави. Према томе, није могуће задобити љубав ако не омрзнемо свет, нити је могуће омрзнути свет ако не одбацимо страсти у којима живи наш стари човек, уништен најлажнијим пожудама.

Нема ничег кориснијег него тражити плодове љубави од вас, с обзиром да сте посредством бестрашћа задобили божанску љубав и обогатили се небеским благом. Јер, не скупљају синови благо за очеве, већ очеви за синове. Дакле, будући да сте оци, подражавајте Оцу Христовом и нахраните нас небеским хлебовима посредством учења о исправљењу нарави. Снисходите нашој глупости, те нам помозите да одбацимо нашу зверолику природу и удостојимо се духовног Хлеба, који је сишао с неба, и храни сву логосну природу према мери њеног духовног стања.

„Онај који је сишао јесте исти Онај који се вазнео да све испуни“. И ако све испуњава, сво морамо да примимо из Његове пуноће. Пуноћа Христова јесте духовно познање створених и будућих векова, скупа с истинитом вером у Свету Тројицу.

Савршену веру задобијамо одричући се свих умствених представа телесних ствари, а Света Тројица се открива уму који се разоденуо од страсти и старог човека, који је искварен лажним жељама. Уколико се овај ум потруди исправним начином живота и истинитом вером, он постаје Богу жртва свеспаљеница.

Царство Божија не тражи душу која је вична размишљању, већ душу која је вична сагледавању. Јер, способност мишљења се налази чак и у оскрвнењим душама, док се способност сагледавања налази само у чистим душама.

Пиши нам сваки пут када се укаже нека прилика и моли се за нас, еда не бисмо остали глупи у стварима познања. Презри властито размишљање, јер нам није од користи на нашем путу. Наиме, Господ је рекао: „Приђите благословени Оца мога, наследите Царство која вам је припремљен од постанка света. Јер, огладнех и дадосте ми да једем, ожеднех и напојисте ме, странац бејах и угостисте ме, го бејах и обукосте ме, разболех се и посетисте ме, у тамници бејах и дођосте к мени“.

Као што видиш, Он овде нигде не помиње наше размишљање. Реч је гласник појмова, али Царство Небеско није у речи, него у сили. А „силом“ се назива чистота душе, чистота која се рађа посредством љубави и коју су задобио од почетка, благодарећи нашем Господу.

Даровао си нам духовне плодове својм писмом. Јер, писао си нам онако како ти је љубав Божија налагала. Упркос томе, зачуђено се питам да ли смо учинило ово исто. Пази на себе, еда се не би показао као онај ко тражи грођже на трњу или смокве на чкаљу, нити наивај „светилом“ онога који је лишен светлости! Моли се за нас, да би Господ учинио с нама према твојој замисли о нама, јер још увек нисмо овакви постали.