Хришћанство је учење Спаситеља нашег Христа, састављено од делатног, природног и богословског.

Царство небеско је бестрашће душе, праћено истинским познањем бића.

Царство Божије је познање Свете Тројице које сапостоји саставу ума и превазилази његову непропадљивост.

Шта год неко воли, то и жели изнад свега; а оно што жели, то се и бори да стекне. Жеља је почетак сваког задовољства, а чулни доживљај рађа жељу. Стога је оно што нема удела у чулном доживљају слободно од страсти.

Демони се против анахорета боре директно; али у случају оних који се врлински подвизавају по манастирима или заједницама, демони против њих опремају својим оружјем најнемарније међу браћом. Ова друга борба је много лакша од прве, јер је на земљи немогуће пронаћи људе који су горчи од демона, или људе који би сасвим понели сву њихову злобност.

У свему су осам општих помисли из којих се рађају све остале. Прва је помисао стомакоугађања, а за њом помисао блуда. Трећа је помисао среброљубља. Четврта је помисао туге. Пета је помисао гнева. Шеста је помисао чамотиње. Седма је помисао таштине, а осма је помисао гордости. Хоће ли или неће наведене помисли узнемиравати душу – то не зависи од нас. Ипак, да ли ће или неће остати у нама, те хоће ли покренути страсти – то од нас зависи.

Помисао прождрљивости предлаже монаху брзо напуштање подвижништва. Она му описује његов стомак, јетру и слезину, водену и дуготрајну болест, недостатак потребних ствари и недоступност лекара. Често га подсећа и на извесну браћу која се подвргоше истим страдањима. Понекад чак и убеђује људе који пострадаше од таквих болести да посећују оне који се уздржавају и приповедају им о сопственим невољама, као и да су се наведене ствари догодиле управо због подвижништва.

Демон блуда приморава човека да жуди за разноврсним телима. Снажније напада оне који се уздржавају, приморавајући их да одустану и убеђујући их да уздржањем ништа не постижу. Скрнавећи душу, он је подстиче на блудна дела, чинећи да она изговара и слуша извесне речи, као да су сами објекти присутни и видљиви.

Среброљубље сугерише дуготрајну старост, немоћ при обављању рукодеља, глад која ће настати и болест која ће доћи, те горкост сиромаштва и срамоту у примању онога што је потребно од других људи.

Туга понекад настаје услед неиспуњења жеља, а некад следује за гневом. Услед лишавања жеља, туга настаје овако: најпре долазе извесне помисли које души у сећање приводе дом, родитеље и претходни начин живота. Када виде да им се душа не супротставља – већ их прати и расипа се у мисленим задовољствима – помисли је запоседају и потапају у тугу с подсећањем да нема више ствари из претходног живота, нити их опет може бити услед садашњег начина живљења. Што се бедна душа више расејава у претходним помислима, то јаче бива притегнута и понижена од стране потоњих помисли.

Гнев је страст која настаје веома брзо. Каже се да она представља кључање раздражљивог дела душе и покрет усмерен против особе која је учинила неправду или изгледа да је ово учинила. Гнев чини душу разјареном по читав дан, а нарочито запоседа ум током молитава, приказујући му лице особе која га је ожалостила. Када гнев потраје неко време и претвори се у злопамћење, он изазива ноћне море, нападе отровних дивљих звери, те знојење и слабост тела. Из овога се може видети да су наведена четири симптома – која настају као последица гнева – такође праћена многим помислима.

Демон чамотиње – називан и подневним демоном (Пс. 90, 6) – најтежи је од свих демона. Он напада монаха око четвртог часа /=десет сати ујутру/ и опседа његову душу до осмог часа /=два сата поподне/. Пре свега, демон чамотиње ствара утисак спорог кретања сунца или његове тоталне непокретности, као и утиска да дан траје тобоже педесет сати. Затим присиљава монаха да непрестано гледа према вратима и излеће из келије, а како би пиљио у сунце и видео колико је још далеко до деветог часа /=три сата поподне/, тумарајући ту и тамо не би ли угледао неког од браће. Надаље, овај демон изазива у монаху мржњу према месту живљења, начину његовог живота и рукодеља, те помисао о губљењу љубави међу браћом и недостатку икога ко би га утешио. Ако би се у овим данима догодило да је неко ожалостио монаха, онда демон и то користи како би повећао мржњу монаха. Затим га наводи на жудњу за другим местом у коме лакше налази неопходне ствари и где се може бавити лакшим и плоднијим послом. Још придодаје да угађање Богу не зависи од места, пошто Писмо говори како је могуће прослављати Бога на сваком месту (Јн. 4, 21–24). Са наведеним стварима сједињује сећање на сроднике и ранији начин живљења; приказује му дуготрајан ток живота и изображава напоре подвижништва. Дакле – као што изрека каже – користи све ствари како би монах напустио келију и побегао са попришта. Ниједан други демон не долази одмах за овим, већ извесно стање мира и неизрециве радости настаје у души након наведене борбе.

Помисао таштине је најистанчанија од свих помисли и лако се увлачи у врлинске људе, желећи да јавно објављује њихове подвиге и нестрпљиво јури за људском славом (1. Сол. 2, 6). Она измишља демоне који вапе, жене које се исцељују и извесну гомилу која се дотиче монахове одеће (Мт. 9, 20–21; Мк. 5, 27). Помисао му затим прориче свештенички чин и представља људе који га траже пред његовим вратима, те како га одводе свезаног против његове воље. Побудивши тако у њему испразна надања, помисао нагло одступа од монаха и оставља га да буде искушаван од стране демона гордости или демона туге, приводећи му заузврат помисли које су супротне његовим надањима. Понекад га чак предаје и демону блуда, и то баш њега који до малопре беше свети јереј ког одведоше свезаног.

Демон гордости бива узрочник најтежег пада душе. Он, наиме, подстиче душу да не призна Бога као свог помоћника, да једино себи приписује врлинска дела, те да се преузноси над браћом и сматра их будалама, јер не мисле о њој сви на исти начин. Гнев и туга следују за овим демоном, а као крајње зло долази поремећеност ума, лудило и виђење мноштва демона у ваздуху.

Читање, бдење и молитва заустављају лутајући ум. Гладовање, напор и анахореза гасе распламсану жељу. Псалмопојање, дуготрпљење и милосрђе умирују узбуркану раздражљивост. Ове ствари треба употребљавати у право време и у одговарајућој мери, јер све што се чини у неодговарајуће време и без мере није дуготрајно; а што није дуготрајно не бива корисно, већ штетно.

Кад год наша душа жуди за разноврсним јелима, тада је треба свести на хлеб и воду, како би постала благодарна чак и за малени залогај. Ситост жели разноврсна јела, док глад чак и засићеност пуким хлебом сматра блаженством.

Уздржана употреба воде у великој мери доприноси чедности. Нека те у ово убеде триста Израиљаца који са Гедеоном покорише Мадијам (Суд. 5, 5–7).

Као што је немогуће да живот и смрт истовремено пребивају у истој особи, тако је немогуће да се код неког заједно нађу милосрђе и богатство. Јер, милосрђе није погубно само за богатство, већ и за сами наш пролазни живот.

Човек који бежи од свих светских задовољстава представља недоступну кулу за демона туге, зато што туга представља лишеност неког већ присутног или тек очекиваног задовољства. Немогуће је одагнати овог непријатеља све док смо привржени каквој земној ствари, јер он поставља своју замку и изазива тугу управо онде где спази да нечему највише нагињемо.

Гнев и мржња увећавају раздражљивост, а милосрђе и кротост је умањују.

Нека сунце не зађе у гневу вашем (Еф. 4, 26) како демони не би током ноћи изненада уплашили душу и учинили ум страшљивијим за борбу наредног дана. Јер, застрашујућа приказања по природи произлазе из узнемирења раздражајног дела душе. Заиста, ништа толико не подстиче ум на дезертерство као узнемиравање раздражајног дела душе.

Када се раздражајни део душе докопа каквог изговора и постане дубоко узнемирен, тада нам демони као изврсну ствар предлажу анахорезу, а како ми не бисмо одстранили узроке наше жалости и избавили се од узнемирења. Ипак, када се распламса желатељни део душе, тада нас заузврат чине човекољубивима – прозивајући нас суровима и дивљима – а како бисмо жудећи за телима, тела и сусретали. Но, њима се у датој ситуацији не треба повиновати, већ управо чинити супротно.

Немој се препуштати помисли гнева тако што ћеш се у свом унутрашњем свету борити с оним који те је растужио; нити, пак, помисли блуда тако што ћеш непрекидно маштати о задовољству. Прва помисао помрачује душу, а друга је подстиче на распаљивање страсти. Обе, пак, скрнаве твој ум. Будеш ли у тренутку молитве маштао о таквим сликама и не успевао да принесеш чисту молитву Богу, тада ћеш сместа пасти у руке демону чамотиње. Јер, он обично кидише на нас у оваквом стању и – као што пас комада кошуту – кида душу на комаде.

Гнев је по природи назначен за борбу с демонима и за опирање свакој врсти задовољства. Зато нам анђели, с једне стране, предлажу духовно задовољство и блаженства која од њега долазе, те нас подстичу да сопствену раздражљивост усмеравамо према демонима. Демони нас опет, с друге стране, заносе према светским жељама и противприродно распаљују раздражајни део душе на свађу са људима, а како би наш ум – помрачивши се и отпавши од познања – постао издајник врлина.

Пази на себе како не би никада изазвао одлазак неког од браће ког си разгневио. Јер, кроз цео живот нећеш успети да побегнеш од демона туге и он ће ти непрестано бити препрека у тренутку молитве.

Дарови ублажују злопамћење: нека те Јаков убеди у речено, јер он са многим даровима изађе пред Исава кад му овај долажаше у сусрет са четири стотине људи (Пост. 32, 7). Но ми – будући сиромашни – ово исто можемо остварити приуготовљењем трпезе.

Када паднемо у руке демона чамотиње, тада у сузама поделимо душу на два дела: један који теши и други који бива утешен. И сејући у себи добра надања, запевајмо са светим Давидом: Зашто си тужна душо моја и зашто ме мучиш? Удај се у Бога, јер ћу се исповедати њему. Он је спасење моје и Бог мој (Пс. 41, 6).

Не треба напуштати келију у тренутку искушења – тражећи наводно какве оправдане изговоре – већ треба седети унутра и подносити, те храбро примати све противнике, а нарочито демона чамотиње. Иако је најтежи од свих демона, баш он чини душу до краја испробаном. Јер се у бежању и избегавању оваквих борби ум навикава да буде неискусан, плашљив и побегуља.

Наш свети и најделатнији учитељ је говорио: „Монах треба увек да буде приправан као да ће сутра умрети, док са својим телом заузврат треба да поступа као да ће живети много година. Јер једно пресеца помисли чамотиње и монаха чини ревноснијим, а друго чува тело здравим и увек одржава подједнаким његово уздржање.“

Тешко је побећи од помисли таштине, јер управо оно што чиниш да је прогнаш постаје за тебе нови извор таштине. Нашим исправним помислима се не противе увек демони, већ често на ово утичу и наши сопствени пороци.

Приметио сам да демон таштине бива гоњен од стране готово свих других демона и након неуспеха својих прогонитеља бесрамно приступа монаху приказујући му величину његових врлина.

Човек који је стекао познање и пожео сладост плода која проистиче из њега неће више никада бити побеђен од стране демона таштине, макар му овај понудио сва задовољства овог света. Јер, шта би веће од духовног сагледавања он могао да обећа? Докле год не будемо окусили од познања, треба усрдно да се трудимо у делању, показујући Богу нашу намеру: да све чинимо ради Његовог познања.

Присећај се свог некадашњег живота и старих сагрешења, како си – будући још увек острашћен – милошћу Христовом пришао бестрашћу, те да си заузврат напустио свет који те је много пута и на мноштво начина понижавао. Размисли и следеће: ко је онај који те чува у пустињи? Ко изгони демоне који зубима шкргућу на тебе? Овакве помисли доносе смиреноумље и затварају врата демону гордости.

Ако су наша сећања на извесне ствари острашћена, то је зато што претходно са страшћу прихватисмо саме ствари. И заузврат, ако саме ствари примамо са страшћу, имаћемо острашћена сећања у вези са њима. Зато човек који је победио демоне – то јест, оне што подстичу страсти – презире и саме подстицаје њихове. Јер, нетварна борба у помислима је тежа од тварне борбе путем ствари.

Страсти душе имају своје порекло у људима, а страсти тела у телу. Уздржање одсеца страсти тела, а духовна љубав страсти душе.

Демони који владају над страстима душе упорно одолевају све до смрти, а они који владају над страстима тела се брже удаљавају. Док су остали демони попут сунца које излази и залази – дотичући само један део душе – подневни демон обично обавија читаву душу и гуши ум. Управо зато након испражњења од страсти анахореза постаје слатка, јер тада остају само једноставна сећања и делање више не излаже монаха борби, већ једино сагледавању унутрашњег смисла саме борбе.

Треба обраћати пажњу на питање да ли умна представа покреће страсти или страсти покрећу умну представу. Неки се држаше првог мишљења, а неки другог.

Страсти су по природи покретане дејством чулних утисака. Ако има љубави и уздржања, страсти неће бити покренуте; ако пак љубави и уздржања нема, страсти ће бити покренуте. Раздражајни део душе тражи јаче лекове од желатељног дела, па се љубав и назива јаком (1. Кор. 13, 13) – јер она обуздава раздражљивост. Управо зато – у свом спису о природи – свети Мојсије љубав симболички назва борцем против змије (Лев. 11, 22).

Као последица смрада који влада међу демонима, душа се обично бива разгневљује против помисли чим примети њихово приближавање, бивајући погођена страшћу оног демона који је узнемирава.

Није могуће у свакој прилици испуњавати уобичајено правило, али је потребно обраћати пажњу на околности и потрудити се у испуњавању заповести што је могуће боље. Јер, ни самим демонима нису непознате овакве прилике и околности. Зато устају против нас, ометајући нас да чинимо оно што је могуће и подстичући на оно што је немогуће. Тако они, са једне стране, ометају болесне да благодаре због својих страдања и стрпљиво подносе оне који их негују; а са друге стране опет подстичу слабе и немоћне на уздржање, као и на вршење псалмопојања стојећи.

Када смо приморани да неко време проведемо у градовима или селима, тада чврсто треба да се придражавамо најстрожег уздржања у сусретима са световним људима; иначе ће наш ум – поставши задебљан и изгубивши своју уобичајену пажњу услед тренутних околности – чинити ствари које не жели и постати побегуља под ударима демона.

Када си у искушењу немој се молити пре него што упутиш неколико гневних речи ономе ко те искушава. Јер, када је твоја душа преплављена помислима, тада молитва не може бити чиста. Међутим, ако им упутиш неколико гневних речи противљења, доводиш у пометњу и развејаваш умне представе које долазе од противника. Ово је природна употреба гнева, чак и у случају добрих умних представа.

Неопходно је препознати разлике међу демонима и обратити пажњу на околности њиховог присуства. Препознаћемо их на основу помисли – а саме помисли заузврат путем ствари – односно, који је од демона неуобичајен и тежи, који су упорнији, али лакши за подношење, те који изненада нападају на нас и хуљењем нам запоседају ум. Нужно је научити ове ствари, како бисмо у тренутку док помисли стављају у покрет њима својствену твар – и то пре него што се превише удаљимо од свог уобичајеног стања – били у могућности да им упутимо извесне речи и препознамо који је од њих присутан. На овај начин ћемо брзо напредовати уз Божију помоћ и нагнати демоне да у чуђењу и запрепашћењу беже од нас.

Када демони онемоћају у борби с монасима, тада се за мало повлаче и посматрају која је врлина у међувремену занемарена, а затим сасвим изненада проваљују управо на том месту и растржу бедну душу.

Лукави демони приводе у помоћ још лукавије демоне, па иако су супротстављени једни другима у својим намерама, ипак се слажу у једном, наиме: да разоре душу.

Немојмо допустити да нас узнемирава демон који подстиче ум на богохуљење и на забрањена маштања о којима се не усудих ни запис оставити, нити му дајмо да пресече нашу ревност. Јер, Господ је срцезналац и зна да не помахнитасмо оваквим безумљем чак ни када бејасмо у свету, а камоли сада. Циљ овог демона је прекидање наше молитве, како не бисмо стајали пред Господом нашим Богом или се усудили да подигнемо руке своје према Њему, јер допустисмо овакве помисли.

Знак деловања страсти у души јесте нека изговорена реч или неки покрет тела путем којих непријатељи опажају да ли у себи држимо и гајимо њихове помисли или их одбацујемо и бринемо се о нашем спасењу. Јер, само Бог – који нас је створио – познаје наш унутрашњи свет и нема потребе за знацима да би сазнао шта је сакривено у срцу.

Демони воде борбу с људима у свету најчешће преко ствари, али са монасима они то чине нарочито путем помисли, будући да су монаси у пустињи лишени ствари. У мери у којој је лакше грешити у помислима неголи у делима, толико је и мислена борба тежа од борбе путем ствари. Јер, ум је лако покретљив и тешко задржив у суочењу са забрањеним маштањима.

Није нам заповеђено да непрестано деламо, бдијемо или постимо, али нам је предат закон непрестане молитве (1. Сол. 5, 17). Ове три ствари исцељују острашћени део душе и потребују тело којим би биле стављене у дејство, а само тело због своје слабости није довољно за овакве подвиге. Молитва, пак, оживљава и разбистрава ум за борбу – будући да је он по природи саздан за молитву и за борбу са демонима у име свих сила душе – чак и без овог тела.

Ако неко од монаха жели да искуси окрутност демона и упозна се изблиза са њиховом вештином, нека посматра помисли и нека бележи њихово појачавање и опуштање, њихову унутрашњу повезаност и поводе, који од демона чини ову или ону конкретну ствар, те који демон следује један за другим и који не следује; и нека тражи од Христа унутрашњи смисао ових ствари. Јер демони постају веома разгневљени на оне који са већим познањем учествују у делатном животу, желећи да у мраку устреле срце праведника (Пс. 10, 2).

Посматрањем ћеш открити два демона која су нарочито брза и која готово претичу кретање нашег ума: наиме, демона блуда и демона који нас подстиче на богохуљење. Овај други је краткотрајан, а први – уколико не покреће помисли праћене страстима – неће нам бити препрека за познање Бога.

Да одвоји тело од душе припада једино оном који их је сјединио; али да одвоји душу од тела припада такође и оном ко жуди за врлином. Јер, анахорезом Оци наши именоваше праксе сећања на смрт и удаљавања од тела.

Они који неприлично насићују тело и који старање о њему претварају у похоте треба сами себе да окривљују, а не тело. Јер, они који задобише бестрашће душе путем самог овог тела и стекоше делимично сагледавање створених бића, познају благодат Створитеља који нам је дао тело.

Када у сненим маштањима демони нападају желатељни део душе и уз наш пристанак нам приказују сусрете са познаницима, гозбе са сродницима, гомиле жена и томе сличне ствари које изазивају уживање, онда је овај наш део нездрав и страст преовладава у њему. Када, заузврат, узнемиравају наш раздражајни део душе, приморавајући нас да идемо стрмим путевима и изводећи пред нас наоружане људе, те месождере и друге отровне звери – а ми бивамо престрашени овим стрминама и бежимо пред зверима и људима који нас гоне – онда је потребно да се постарамо за раздражајни део душе, те у ноћним бдењима призивамо Христа и послужимо се напред наведеним лековима.

Када су природни покрети тела током сна лишени маштарија, онда ово показује да је душа у одређеној мери здрава; појава маштарија је, с друге стране, знак да је нездрава. Ако се ради о непознатим лицима, сматрај ово знаком старе страсти; но ако се ради о познатим лицима, онда знаком свеже ране.

Знакове бестрашћа ћемо препознавати дању преко помисли, а ноћу преко снова. Бестрашће ћемо називати здрављем душе, а познање њеном храном, јер нас иначе једино познање може сјединити са умним силама, будући да заједништво с бестелесним силама природно произлази из сличног настројења.

Постоје два смирена стања душе: једно које дозрева из природних семена и друго које настаје приликом одступања демона. Прво стање прате: смиреноумље са скрушеношћу, сузе и безмерна жудња за божанством, те неизмерна ревност за делање. Друго стање прате: таштина и гордост, који обузимају монаха по повлачењу преосталих демона. Зато ће онај који пази на границе првог стања брже препознавати нападе демона.

Демон таштине се супротставља демону блуда и немогуће је да обадва нападну душу истовремено. Јер, први обећава почасти, а други бива претечом срамоте. Дакле, ако један од ових демона приступи и почне снажно да те узнемирава, замишљај у себи помисли супротног демона. Уколико будеш могао – као што изрека каже – да клином избијеш клин, онда знај да си близу граница бестрашћа, будући да је твој ум био довољно снажан да људским помислима уништи демонске помисли. Вештина да се путем смиреноумља одбацују помисли таштине или путем чедности помисли блуда представља знак дубљег бестрашћа. Покушај да се на овај начин бавиш са свим осталим демонима који се супротстављају један другоме, па ћеш истовремено спознати која страст има највише утицаја на тебе. Међутим, колико можеш, ишти од Бога вештину за борбу са непријатељима и на други поменути начин.

Што душа више напредује, то јој снажнији противници следују, јер сматрам да против ње не истрајавају увек исти демони. Ово најбоље знају они који веома проницљиво мотре на искушења и који виде да стечено бестрашће колебају нови демони, наследници претходник.

Савршено бестрашће, с једне стране, настаје у души након победе над свим демонима који се противе делатном животу. Несавршено бестрашће, с друге стране, јесте сразмерно снази демона који се још увек бори против душе.

Ум неће напредовати, нити ће остварити онај племенити прелазак и стићи у земљу бестелесних, ако најпре није довео у ред свој унутрашњи свет. Јер, његове властите бриге обично га враћају на место одакле је кренуо.

И врлине и пороци заслепљују ум; прве, тако да ум не види пороке; а потоњи, заузврат, тако да ум не види врлине.

Када ум почне да врши нерасејане молитве, тада се читава даноноћна борба води око раздражајног дела душе.

Сигурни знак бестрашћа јесте кад ум започне са сагледавањем властите светлости, те када остане смирен пред маштаријама у сну и гледа на ствари са спокојством.

Ум је оснажен када у тренутку молитве не замишља ниједну од ствари овога света.

Ум који је окончао делатни живот уз Божију помоћ и пришао познању, сасвим мало или нимало опажа алогосни део душе, будући да га познање узноси на висине и одваја од чулних ствари.

Бестрашће има само она душа која остаје спокојна чак и при сећању на ствари, а не она коју не обузимају страсти према самим стварима.

Онај који је савршен не упражњава уздржање, као што ни онај који је бестрастан не упражњава подношење, будући да је подношење намењено острашћеном, а уздржање узнемиреном човеку.

Велика је ствар молити се неометано, али је још већа неометано псалмопојати.

Онај који је утврдио врлине у себи и постао сасвим прожет њима, такав се више не сећа закона или заповести или казне. Уместо тога, он говори и чини само онолико колико му ово прекрасно стање налаже.

Као што демонске песме покрећу наш желатељни део душе и бацају душу у срамна маштања, тако псалми, химне и духовне песме (Еф. 5, 19) приводе ум свагдашњем сећању на врлине, тиме хладећи наш узаврели раздражајни део душе и гасећи наше жеље.

Ако борци узајамно наносе и примају ударце у борби, онда се и демони боре са нама тако што нас нападају и заузврат примају ударце од нас. Јер, каже: Сатрћу их и неће моћи опстати (Пс. 17, 39); и опет: Тлачитељи и непријатељи моји, они ослабише и падоше (Пс. 26, 2).

Починак је чврсто повезан са мудрошћу, а подвижнички труд са разборитошћу. Јер, није могуће задобити мудрост без борбе, нити се борба може успешно водити без разборитости. Разборитости је, наиме, поверено да се супротставља раздражљивости демона, подстиче силе душе на делање у складу с природом, као и да припрема пут за мудрост.

Искушење монаха јесте помисао која улази кроз страсни део душе и помрачује ум.

Грех монаха јесте сагласност његових помисли са забрањеним задовољствима.

Анђели се радују при умањењу зла, а демони при умањењу врлина. Једни су слуге милосрђа и љубави, а други послушници гнева и мржње. Када се приближавају анђели, онда нас испуњавају духовним сагледавањем; када приступају демони, онда строваљују душу у срамна маштања.

Врлине не заустављају нападе демона, али нас чувају неозлеђенима.

Делатни живот је духовни метод за очишћење страственог дела душе.

Дејства испуњавања заповести нису довољна да би сасвим исцелила душевне силе ако њима не следују одговарајућа сагледавања у уму.

Немогуће је супротстављати се свим помислима којима нас надахњују ангели, али је могуће одбацивати све помисли које нам предлажу демони. Првим помислима следује стање мира, а другим стање узнемирености.

Љубав је изданак бестрашћа, а бестрашће плод делатног живота. Делатни живот се састоји од чувања заповести, а њихов чувар је страх Божији који је плод исправне вере. Вера је унутрашње добро које по природи постоји чак и код оних који још увек нису поверовали у Бога.

Као што душа – делујући преко тела – опажа нездраве удове, тако и ум – вршећи своју природну делатност – распознаје сопствене силе и путем оне која га омета открива заповест која га може исцелити.

Док ратује са страстима ум не може сагледавати логосе самог ратовања, будући да личи на човека који се бори у ноћи. Ипак, задобивши бестрашће он ће лако препознавати лукавства непријатеља.

Љубав је крај делатног живота, а богословље крај познања. Почетак првог је вера, а почетак другог природно сагледавање. Они демони који нападају страствени део душе називају се противницима делатног живота, док се они демони који узнемиравају разумни део душе називају непријатељима сваке истине и противницима сагледавања.

Ништа од онога што чисти тела не пребива са онима који су очишћени, али врлине истовремено очишћују душу и пребивају у њој након очишћења.

Логосна душа делује сагласно својој природи када њен желатељни део жуди за врлином, раздражајни део се бори за њу, а разумни део обраћа пажњу на сагледавање створених бића.

Онај који напредује у делању умањује страсти, а који напредује у сагледавању умањује незнање. Страсти ће једног дана бити потпуно уништене, док за незнање говоре да с једне стране има краја, а с друге да нема.

У зависности од њихове употребе, ствари које су добре или зле проузрокују врлине или пороке. Задатак разборитости јесте да наведене ствари употребљава на добар или зао начин.

Будући да је – према нашем мудром учитељу – разумна душа троделна, тада се врлина која се рађа у разумном делу назива разборитост, разумевање и мудрост; када настаје у желатељном делу зове се целомудреност, љубав и уздржање; а када настаје у раздражајном делу душе зове се храброст и подношење. Када је присутна у целокупној души, назива се праведност. Задатак разборитости јесте да води борбу с противничким силама, да штити врлине, да стоји спремно насупрот порока и да неутралним стварима располаже у складу са околностима. Задатак разумевања јесте складно управљање свим стварима које доприносе остварењу нашег циља. Задатак мудрости је сагледавање логоса телесних и бестелесних бића. Задатак целомудрености јесте да бестрасно гледа на ствари које у нама покрећу алогосна маштања. Задатак љубави јесте да се према свакој икони Божијој понаша на исти начин као према Прволику, чак и када демони покушавају да унизе неког пред нама. Задатак уздржања је с радошћу одбацивати сваки гурмански ужитак. Задатак подношења и храбрости јесте одсуство страха пред непријатељима и чврсто истрајавање усред опасности. Напокон, задатак праведности је остварење извесног склада и сагласности између свих делова душе.

Жетва је плод сетве, а плод врлина је познање. И као што сузе прате сетву, тако и радост прати жетву (Пс. 125, 5–6).

Такође је неопходно марљиво испитивати врлинске путеве монаха који су нам претходили и владати се према њима. Јер, могуће је пронаћи мноштво добрих ствари које су они учинили или изговорили. На пример, један од њих је рекао да сува и редовна исхрана, сједињења са љубављу, брзо приводи монаха у луку бестрашћа. Извесног брата кога су узнемиравале ноћне приказе, овај монах је избавио од истих давши му заповест да служи болесне и пости. Јер, говорио би он, ништа тако не гаси овакве страсти као милосрђе.

Један од оновремених мудраца дође праведном Антонију и упита га: Како, оче, подносиш живот без утехе коју пружају књиге? А он одговори: Моја књига, о филозофе, јесте природа створених бића и она је ту кад год желим да ишчитавам логосе Божије.

Египатски старац Макарије, изабрани сасуд (Дел. 9, 15), ме је питао: Због чега злопамћење према људима сузбија способност душе да се сећа Бога, док због злопамћења према демонима остајемо неповређени? Пошто бих збуњен да му одговорим и молих га да сазнам разлог, он рече: Зато што је прво противно природи, а друго у складу са природом раздражајног дела душе.

Једном сам у сред поднева дошао код светог оца Макарија и горећи од јаке жеђи затражио да пијем воде. Али он рече: „Буди задовољан хладовином, јер су многи од оних који сада путују или плове чак и ње лишени.“ Када затим поведох разговор са њим о уздржању, он рече: „Буди храбар, дете моје! Јер за читавих двадесет година не давах себи ни хлеба, ни воде, нити сна до ситости. Свој хлеб сам јео на меру и пио од воде умерено, те крадох мало сна ослањајући се на зид.“

Јавише једном неком од монаха за смрт његовог оца. Али овај одговори гласнику: „Престани да хулиш, јер мој Отац је бесмртан.“

Неки брат упита једног од стараца да ли му одобрава да једе са мајком и сестром при одласку кући у посету. А он одговори: „Са женом немој јести заједно.“

Један од браће је имао само Јеванђеље, но и њега продаде како би нахранио гладне, казујући ову незаборавну изреку: „Продадох и саму ону реч која ми рече: Продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19, 21).“

Постоји острво близу Александрије – смештено на северној страни језера званог Марија – где живи један од најискуснијих монаха у армији гностика. Он је говорио да постоји пет разлога за све што монаси чине: ради Бога, по природи, према обичају, по нужди и због рукодеља. Он још имаше обичај да каже како је врлина по природи једна, али да мења облике у складу с душевним силама. Јер, сунчева светлост – говорио је – нема облик, али природно задобија облик отвора кроз који продире.

Други монах је опет рекао: Лишавам се задовољстава да бих пресекао повод за гнев. Јер, знам да се он вазда бори за многа задовољства, узнемирава мој ум и изгони познање. Неки од стараца је говорио како љубав не зна да складишти залихе хлеба или новца. Исти је такође рекао: Не сећам се да су ме демони преварили два пута у истој ствари.

Немогуће је волети сву браћу подједнако, али је могуће са свима сусретати се бестрасно, без злопамћења и мржње. После Бога, највише треба волети свештенике који нас очишћују Светим Тајнама и моле се за нас. Своје старце требамо да поштујемо као анђеле, јер они нас помазују за борбу и исцељују уједе дивљих звери.